Category: Foto beleške

Fotografija je i zapis mesta, ljudi, dešavanja i vremena.

Једна од пре: црвени балон (5)

или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста

Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.

А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.

Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.

Е сад, како то извести.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (5)”

Прави зимски

Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.

У гимназији сам, иако тада непушач, редовно одлазио, зими, у веце са друштвом на њихову пуш паузу. То је била важна фаза мог интелектуалног воздизања, ту се расправљало ихај. Било је чак и да се закачимо око кључних питања, нпр да ли је краљица Гертруда дала Клаудију пре или тек након што је отровао краља Хамлета, те да ли се Офелија утопила зато што је била трудна (а због чега би, иначе), до те мере да смо заборављали првобитну намену вецеа.

Прозор је гледао на запад. Зими, неким чудом, овде уме да се задеси јаркоцрвен залазак. Овако нешто.

Е сад нешто о долажењу маце на вратанца, цице на колица и сличном.

има још

Годишњи од неколико дана 4.5

продаје парфеме чувене марке „пало с камиона“

Мало смо се прерачунали са временом, па уместо да тањир легне на сто тачно у подне, ми смо у 12:15 тек сели. Место смо уочили још претходног дана, са сокака се назире само некакав дрвени кров у дубини авлије, и под њим столови, колико се већ да видети кроз колски улаз. Добро, неко је удесио нешто страга, и боље тако, напољу си а ниси на улици.

Машта уме свашта. Замишљао сам нешто много веће, а ова „Мерак авлија“ има једва десет столова. Но, то мало је фино скоцкано, а преко травњака се види ложиште и ражањ. На правом смо месту.

Незгодно за фоткање, јер је светло оштро подељено – под кровом је прилично мрачно, напољу бљешти. Ово је скоро прегорело, ал’ сировина је то, да се извући. Могао сам можда да истерам и боље тонове напољу, ал’ бих онда изгубио две-три друге особине, боље овако. Госпоју сам сликао једном без блица једном са њим, наспрам исте ове позадине, није успело ниједно, никако да извучем да личи на нешто а да се и мени свиђа. Није до госпоје него је такво светло.

Чорба брзо стиже, стандардна кафанска, у глиненој посуди, одлично, таман леже на досадашњу шетњу. Поучени јучерашњим искуством, не наручујемо кило печења (овог пута прасећег), него 600г.

има још

Годишњи од неколико дана, 4.4

Ето још једне приче коју нема ко да исприча, а можда је већ и испричана

Трећег дана опет устанемо сумануто рано, и око осам и нешто кренемо у још једну шетњу, док још није врућина. Поучени јучерашњим искуством, кренемо улицама. Ту има мање узбрдо-низбрдо, а и некакав благ ветрић ћарлија, неће бити врућина.

Као што сам ономад приметио гледе Врњачке, зида се, није да се не зида, али с мером и укусом и да се стилски некако уклапа, и не руши се центар него се насеље шири. А има места. Чак ни оно што је одавно изидано није баш попуњено. А и зидари нису као некад, не направе свињац на двапут већој површини него што користе, него су постали нешто уредни. Крајња су времена дошла.

На тротоару испред овог нема чак ни шљунка. Ма, апотека. Оне две зграде са по десетак апартмана и студиоа или, како веле на огласним таблама, студиа (кам’ га ј, ј вам га), нису изузетак, таквих има на све стране. Испричао нам неко да је прошлог лета све то било попуњено, није било места нигде, јер је добар део оних који су хтели на море а због заразе нису могли, дошао овамо.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од неколико дана, 4.4”

Годишњи од неколико дана, 4.3

висинска разлика међу тим степеницама уме да буде поприлична… много је то за нас равничаре

Тип за којим смо кренули нас је запазио још у парку, мислио да госпоја ради јогу. Јер седи по турски, подвије ноге. А, то, навика из детињства, под је увек био хладан. Чаврља нешто о својој историји болести, нешто су му оперисали глежањ па му се сад чини да боље да нису… али граби стазом, једва га стижемо.

Након стотинак метара излазимо на Моравицу (код Алексинца, мора допунско име јер тих Моравица има неколико). Он одлази уз реку, ваљда баш ка Соко Граду, он је дугопругаш, а нас упућује низводно, ка Пећини. За коју смо чули, али немамо појма шта да очекујемо. Наилазимо на неку рупу у обали, где стварно увире вода, а и видимо парице бачене као у фонтану. Ал’ то није веће од метрар-два све скупа, па реко ако вам је ово Пећина, алал вам велико П. Терамо даље и… ма чекај, одлично место за један аутокрп.

Опет та природа без геометрије, где се једино по сенкама може погодити да ово хвата око 180 степени у ширину. Газимо даље, стаза није неки проблем, с тим што на једном месту морамо да пређемо на леву обалу, са наше стране постаје сувише стрмо и нема више места за стазу. Након још једне кривине укаже нам се кафана.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од неколико дана, 4.3”

Годишњи од… неколико дана, 4.1

и бар још толико парова што гурају понеко бепче у колицима, или гледају где да шмугну да га направе

Срећом, нисам Мали Мекани па да верзија 4 не може да ваља.

Елем, како год да окренем, испада да не можемо никако другачије да одемо на одмор него за тај последњи викенд о јесењој равнодневници. С тим што овог пута крећемо спремни, и чак сам испреговарао да буду три ноћења, да немам осећај да смо скокнули за викенд, него да смо се разбашкарили, па ћемо кући кад нам већ дојади.

Елем 2, ајмо опет у Сокобању. Оно прошли пут смо се више склањали од кише него што смо уопште и видели где смо, па да урадимо поправни. Звао сам оног типа што нам је изнајмио гарсоњеру пре три године, сетио нас се не по опису ни по било чему другом, него по томе одакле смо… Е ако је то најнеобичније на нама, свака нам част.

Поглед са терасе гарсоњере је… разнолик. Боље гледати у даљину.

У петак смо се тихо извукли из куће, нисмо хтели да будимо ни ћерку ни унучиће, баш су слатко спавали. Кренули смо око 9:45. Успут сам покушавао да се растаберим са гепеесом, и већ у Борчи приметио да у мапи нема Пупиновог моста, штавише та два-три километра што смо прешли кроз Земун и Бежанију је за њега било „ван друма“. Ахем. Мапе су или старе или покривају погрешна места, нашао сам му доста немачких назива у списковима. Не знам зашто, то је оригинал Гармин из 2001. … морао би да има све.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.1”

Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”

Kikiriki, badem…

Da li biste imali šta protiv ako bismo malo provetrili ovaj blog, pa nastavili tamo gde smo stali?

Nema nikakve drame. Prosto, možda bi vredelo pozabaviti se.

Na primer, da malo ispitamo šta smo sve radili u poslednjih par godina, a da nismo o tome pričali. Fotografija? Putovanje? Bože sakloni, možda je neko pročitao neku knjigu, pa bi da kaže reč o tome?…Fotografija: koncept življenja u trenutku. Klikni za veću sliku.

I tako to.

Nastavite sa čitanjem… “Kikiriki, badem…”