Category: Foto beleške

Fotografija je i zapis mesta, ljudi, dešavanja i vremena.

Једна од пре: вечерња шетња 2.3

панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу

Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.

У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.3”

Једна од пре: вечерња шетња 2.2

Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.

Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.

Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.

Па онда мало историје самог водоторња:

Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.2”

Вечерња шетња 2.1

Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.

Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.

На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.

Nastavite sa čitanjem… “Вечерња шетња 2.1”

Једна од пре: пет година напред, пет метара десно

Да не дрвим, све сам већ рекао о томе како сам слаб са географијом, више сам се раширио по историји. Штоно кажу, српска посла. Амери, рецимо, раде баш контра од тога.

Дакле иста места фоткам, само у нека друга времена. А пошто је фотка више тренутак него место…

А био сам ту већ, 2017. је овде освануо чланак о две фотке снимљене претходне године, на ивичњаку испред овог призора. И тај се чланак већ надовезивао на претходни, снимљен нешто раније… Ово је нешто као да сам у Београду и стално налазим нешто да сфоткам у Кнез Михајловој, а у Љермонтовљеву не стижем никако. Но, то је судбина прометних улица са много дућана. Привлаче људе, па и оне с фоткалицама.

Јер ово је била једна од оних прилика кад смо кренули увече у посету, а онда се госпоја сетила да купи унуку неке мајице. Јесте била брза, изашла је за пет минута (види горе) али је мени и то било довољно… било је још снимака, није да није.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пет година напред, пет метара десно”

Једна од пре: ни овог више нема, али не онако

Догађа ми се да приметим да сам снимио нешто што је немогуће поновити, а разлог је по правилу то што је призор нестао – зграда срушена и замењена сивом коцком новом зградом или паркингом или је туда просечен пут. Е, једном ми се потрефило да није због рушења (није једном… ето она железничка је сад исто заклоњена).

Ово је трећи фебруар 2017, време је 1:52. Да, ноћом.

Сад треба да објасним две ствари – откуд снимак у ово недоба и то у фебруару, и зашто је снимак непоновљив.

Идемо редом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни овог више нема, али не онако”

Једна од пре: земљани тонови

Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…

Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.

Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.

Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.

Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.

Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земљани тонови”

Једна од пре: поглед у страну (2)

Копајући по сећању, испада да сам се тим степеништем увек пео и то носећи бицикл – за низбрдо је ипак некако лакше другом страном, кроз главну улицу.

Упркос томе што нисам нашао чланак са оваквим насловом, оно (2) је за сваки случај, јер чим сам га срочио, одмах сам у глави чуо музику бенда Деја Вуле, што неки читају као дежа ви… о судбини јадног слова ј у разним језицима ћемо неком другом приликом, кад (и ако) нас прође јед над злоставом слова х.

Елем, као што многе добре фотке не изађу у јавност јер су снимљене на пет минута размака од других, још бољих, тако неки добри призори не завреде пажњу јер су тик до још занимљивијих. Зато постоје фотографи да те ствари примете. Можда не из прве: овај ћошак је на крају главне улице, уз пешачки мост, и толико пута сам прошао туда са фоткалицом у руци да мора да имам доста снимака одатле. Ал’ ево га:

Волим тај крај око реке јер улице кривудају, а има и узбрдо-низбрдо, јер с једне стране треба некако сићи до реке, а с друге стране мора и навише, јер кажу да је боље ако је мост изнад воде. Нешто слично је и оно “зашто вам је железничка станица тако далеко ван села?” – “па рачунали смо да је боље ако је ближе прузи”, само у супротном смислу, не ваља да је мост ниско, смета бродовима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед у страну (2)”

Једна од пре: ово ретко радим

На мојим фотографијама се лако уочава шта не радим никад – не фоткам спортске догађаје, велика окупљања, већину облика шоубизниса и нарочито избегавам оно што се неко лепо досетио да назове одвратајзингом.

Ако и не идем на таква места, уме да се деси, мада ретко, да нешто занимљиво упадне тамо где идем.

Неочекивано лепо време за ово доба године (стварно, кад сте последњи пут чули ту фразу?) није баш напунило главну улицу, тридесети је јануар и људи као да више верују календару него својим очима. Те је дечко имао места за ово што се види на фотци.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ово ретко радим”