Category: Foto beleške

Fotografija je i zapis mesta, ljudi, dešavanja i vremena.

Једна од пре: бајаги чорба (4)

једина сврха дуже серије проба је да подигне вероватноћу да је први снимак успео

И онда ајд полако кући. Кренули смо таман једну песму пре краја, чули смо је до пола главне улице. Има нечег у том дару за избегавање гужве, например места да се прође. Штета, није био пун месец. Овако широк објектив сам некад давно прижељкивао, а у ствари и имао (18мм му изађе 28,8 – а имао сам 30мм), али оно је било у размери 3:4, ово је 2:3, те за исту дијагоналу имам у ствари већи угао по дужој страни. Те тако најзад имам и ноћ, и плочник, и кровове, и Месец. Можда и боље што није пун, бар се види да није сијалица.

Овог пута нисам ништа сфоткао на мосту, чудо једно, али зато после моста, на Житном тргу, вашар. А на вашару…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (4)”

Једна од пре: бајаги чорба (3)

И нема везе што је пола песама скоро двоструко старије од њих, знају, певају, уживају.

За разлику од Бајаге, који је свирку одрадио прилично офрље, Бора је прашио као да је 30 година млађи. Јако и до краја. Није се ни распонтанисао, није било потребе, публика је добила тачно оно за шта је и дошла, и добро се проводила. Без обзира на узраст. Јер није шала кад сва публика зна текстове свих старих песама, од пензионера до ситне деце.

Јел’ оматорио Бора? Јесте, али с друге стране исто изгледа као пре десет година, а глас га држи као пре. А и публика…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (3)”

Једна од пре: бајаги чорба (2)

У ствари би био проблем да није прогорело

Пробили смо се нешто ближе бини, без већих проблема, није то она густина, простор је повелик. Како рекох прошли пут, светла има на изволте, па уз релативно сигурну руку (тј нико ме није гурао) може да се пристојно призумира. ИСО 1600, 5,2 и 1/70, мало ли је. Тешко бих добио овакве елементе на некој свирци пре 20 година.

Бајага и Жика су солидно одрадили свирку, мада се види да је и то мало преко народног органа, бар су знали где је бина. Бајага зато није баш знао у којем је граду, спомињао је некакав бир фест – е, деране, не брукај се, то је било прошле недеље у твојој месној заједници, ово су Дани пива, ово је Зрењанин, седи, један.

Жика бар није причао у микрофон, а и теже би се прешао, чујем да живи у Перлезу, ближе овамо него тамо. Басиста и бубњар се нешто нису истицали, али зато…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (2)”

Једна од пре: бајаги чорба (1)

шта је нама наша борба дала: сад концерт има своју телевизију

Да не буде забуне, тог 31-VIII-2018. су свирали Бајага и Рибља Чорба, отуд наслов. Нема улазница, плаћа град, тј већ смо ми то платили. Свирка је на тргу, дођеш кад оћеш, одеш исто тако, шетња, а и Дани пива су у току, дакле у једну руку лименку у другу канона и удри (мало незгодно, фали трећа рука за цигару). Е сад сам се тек сетио зашто нисам још окачио ниједну од тих фотака: има их превише, па никако да се решим да напишем целу серију, у један чланак неће стати. Била добра берба, ето. Родила година, и кучића и свега.

А и деца су нам нешто лепа ове године… Ал’ ово је било док смо стизали, до трга има да се пређе још цела главна улица. Гравче на тавче и црни Козел, који смо стаманили успут, сам исто сфоткао, ал’ ово није кафанска серија, ово је о концерту.

Но, треба прво проћи поред агената… јер, Ђуро, ко ради у агенцији? Агенти, наравно.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (1)”

Једна од пре: гурај, док може

немам коментара, осим да сам могао ухватити још бољу

Неочекивано лепо време, итд итд, те се затекосмо у граду са унучићима, да се сви мало проветримо. С чим смо мало претерали, јер је баш дувало, ал’ се дало поднети. За почетак, улов дана:

Седели смо у бурегџиници/пицварници у приземљу водоторња. Клинке су клопале неки пицић, и док сам проверавао неки од претходних снимака, уочим силуету градске куће. Откуд? А, стаклена врата. Хм… стаклена врата. И онда још и налепница, ма ово мора да се шкљоцне.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурај, док може”

Једна од пре: опет магла

Аутобуска станица је сабласно пуста, као да се чека последњи бус у пола три па да се затвара, иако је у ствари 19:10.

Овог пута је већ све било испланирано. Знао сам да ће бити магла, знао сам да ћемо увече опет у шетњу, батерија напуњена, а оно што се мора сам ставио у ранац, незгодно је са цегером, хладњикаво је и скочање се прсти. Ранац, приде, греје леђа.

И наштрикала се цела серија. Магла као поручена, густина не може боља. Јер би писано да “ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини” и “фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор”. Дакле, застани кад год улети призор, ухвати га и шкљоцни. Шампион вечери је ово.

Раде ми рефлекси као да нисам матор коњ. Све пецајући кад тачно да шкљоцнем а да ми фарови долазећег возила не преплаве кадар, уочим да ме неко обилази здесна, и то прилично брзо. И пустим је (стигао сам само да приметим да је женско) да прекрије фарове и… сад! Могла је бити мало размазанија, могао сам можда да ухватим другачију косину, али не. Добро је овако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: опет магла”

Једна од пре: црвени замало балон (4)

Први новембар, а сунчано и мирно, па чак и топло.

Да кренемо заобилазно, преко старог вица.

Води се разговор између кустоса галерије и Бајре, чувеног фотографа.
– И ви велите да се ова ваша фотографија зове “Мујо у Зеници”?
– Управо тако.
– Аха… А ко је онда ова гола женска особа на слици?
– То је Фата.
– А овај што лежи го поред ње је, наравно, Мујо?
– Не, не! То је Ибро!
– Па какав сад Ибро? А где је Мујо?
– Како где је! Па у Зеници!

Сад већ може да се схвати наслов ове фотке.

Фотка се зове “деца се играју на улици”.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени замало балон (4)”

Једна од пре: закривљена ноћ

Једно од два-три места где сам само погледао јеловник и налево круг.

На наше седељке скоро увек понесем фоткалицу, јер могу. Увежбало се и оно са фоткањем под утицајем, испада све боље и боље, скоро да понекад изгледамо и млађи него пре. И то не само тада, него и после, кад видимо шта је од фотака испало.

Ал’ мање више увек исто. До тамо шетња, увек истим путем, у повратку такси. Током вожње углавном испадне стресно (види горе), ал’ зато на семафору уме да се потрефи.

Откако нас је задесила ова корона, људи се довијају на разне начине да се раздвоје физички. Срећа у пластику, па те преграде, и шлемови и шта све не, и нису тако ружни и незграпни. Питам се понекад на шта ли је личила пластична хирургија у прошлим вековима…

Таксистичко удружење чији сам број утувио се снашло са овим пластичним преградама. Лењирашка логика је ту замислила једну равну плочу, која би се разапела од довратка до довратка. И виђао сам понеку да је равна.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: закривљена ноћ”