Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
Дакле, џаба техника и искуство, кад резултат буде нешто десето, а не оно што сам замислио. Укратко, прво фотка па онда објашњење.
Шта сад. фотка на којој је пола оштро, пола неоштро? Да, али то је отприлике и једино што је успело. Све остало је такође успело, ама не ваља.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: технички промашај”“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта
Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.
Ово је снимљено код куће.
На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска
Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.
Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.
Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.
Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: уочи позирачу”Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.
Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).
Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.
Физика је чудо једно, ради бесплатно и никад не упадне у несташицу. Ради и за викенд и празнике, верске и државне, раде сва одељења, чак и оптика. Сама спроводи своје законе, не тражи да јој се оснује посебна полиција за то.
За ефекат мрачне коморе је, вели, потребан мрак и комора са рупом. Оно што обично не каже је да је за бољи ефекат потребан бољи мрак и ситнија рупа. А шта ако није баш тако јако мрак, и ако је рупа омањи прозор? Па… добија се фотка.
Ове боје не бих приметио никад. Нисам их приметио док нисам ово снимио па погледао у екранче. Скроз у страну од текућег пројекта, забасах у физику.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: мрачна ти нешто та комора”
Као што је Нови Београд важио за спаваоницу па се разгазио, тако је и зграда моје месне заједнице изгледала као промашај, једноспратница у низу приземних кућа у обичној банатској улици (не Банатској, та је четири ћошка даље). Међутим, временом се ту накотило којечега и ствар је некако легла.
Током последњих 30 година, откако навраћам туда, на простору од 100м око тог ћошка се измењало бар петнаест којекаквих дућана. Прехранину самоуслугу је наследио Гомекс; живинску месару некадашњег Јука/Агрожива (било је још једно име успут) је узео Цигула и претворио у месару, па печењару/месару, па само печењару, па на крају и то затворио и сад је коцкарница. Ту је и први овдашњи продавац воде; његов брат је имао хардверашку радњу одмах поред, па ју је после преселио у град а локал издао за дућан, који није дуго издржао. Сад је и ту коцкарница. Ту су и две пекаре, обичан дућан, чистачи тепиха, агенција за регистрацију кола, друга пиљарница, друга месара.
На суседном ћошку је никла комшијина пицерија/рођендаоница (да, то је сад реч). Али, иза месне заједнице, на паркингу…
Тек ту има свачега. У самој згради МЗ су и нека школа енглеског, пошта, апотека и бележник. Ту је и улаз у забавиште и неколико киоска и теретни улаз у самоуслугу. У киосцима су, редом, мењачница (и њен бивши киоск, мањи и тренутно ван употребе), киоск са слике премештен тамо, пиљарница, живинска месара.
Навикли смо да нам све касни, па кад након четири узастопна новембра најзад падне ваљан снег, ником ништа. Него ударимо у носталгију за летом. А летос, е, родиле лудаје.
Оно нису само лудаје, било је и пешес фела тиквица и тих цукинића и како се све не зову, једино ваљда натегаче нисмо запатили. Имамо и рекордера.
У чему је проблем са оваквим фоткама? Светло није, лепо се наместило, сутон, плави сат, боје се згуснуле. Композиција – калај работа, паркирам ону једну вертикалу у усправни златни пресек, средину лудаје у водоравни, зелениша около колико мислим да треба, готово.
У чему је онда проблем?
План је био да дочек буде фото сафари. Успут је требало да испробам докле тај блиц уопште добацује, пошто у спецификацијама спомиње неких сулудих 60 метара при ИСО 100, вероватно кад призумира до краја. Дакле, правац град и осврћи се.
Испало је да је први улов наишао и пре него што сам извадио блиц. На прилазу мосту нов графит, на истом оном месту где смо већ више пута били.
(велика је широка 2625 пиксела, ово је фотокрп)
Ово је отприлике гранични прелаз између центра (који се завршава мостом) и кинеске четврти (што је житни трг, где у свако доба има између пет и осам кинеских дућана – један је неко време био у тој жутој кући преко пута). Дућан иза мојих леђа, који баца овако добро светло из излога, није тај него од оне друге врсте, спортска обућа чувених марака за које никад нисам чуо.
