Category: Foto tehnike

Uvek postoji još jedan trik

Једна од пре: прозор, месечина

стари проблем код фоткања месечине – како да не личи на дневни снимак

Не, нећу о томе како Бреговић бира пјеваче (ко исправно отпева „мјесееец“), мада ту сцену често спомињем док ово гледам. А гледам га неколико пута годишње, о пуном месецу, и отприлике толико пута и планирам да ово снимим. Е, нећу више. Да планирам. Јер, најзад сам урадио.

Шта овде има? Па, грана од трешње, сенка од телефонског кабла (оштра), сенка од ораха преко пута, нешто паучине, мртвих пиксела и прашина из разних епоха, од 1992. наовамо. Јер, док сам ово снимао, схватио сам да овај прозор ама баш никад није пран, откад је уграђен.

има још

Једна од пре: црвени балон (5)

или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста

Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.

А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.

Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.

Е сад, како то извести.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (5)”

Belina pamučne tvrđave

Jeste li ikada doživeli da ne možete da fotografišete šta želite jer imate previše svetla?

Svašta čovek doživi kad želi da fotografiše kao turista. A ne tako davno, beše vreme kada je oprema koja obezbeđuje čestito digitalno fotografisanje u svako doba dana i noći bila preskupa za nas, smrtnike. U kombinaciji sa agilnim turističkim vodičem koji ima svoj plan koji mora da bude ispunjen (uprkos klijentima koji su predmet tog plana), fotografisanje na letovanju se često svodi na masovnu proizvodnju digitalnog smeća.

Trava iz kamena; sedimentacija na Pamukalama je očigledno veoma brza. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Pamukale, Turska, jul 2005.

Naročit problem u letnjim mesecima je u tome što moraš da slikaš u periodu visokog sunca, što dovodi do prejakih kontrasta i preoštrih senki, a to dovodi do gubitkafunkcionalnedinamike na slici. Ali da ću imati previše svetla, toliko da fotoaparat ne može da izađe na kraj sa tim, do tog dana nisam imao predstavu da je moguće da se desi.

Nastavite sa čitanjem… “Belina pamučne tvrđave”

Годишњи од… неколико дана, 4.2

правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу

У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.

Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.

У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.2”

Једна од пре: ни ово није прогорело, него…

Како давно рекох, успешно одолевам свему осим искушења. А искушење је да урадим оно што је ваљда свако већ пробао да уради, да извуче тонове на белом цвету.

Наравно, себи сам отежао још и тим што упорно терам контраст и добра зацрњења. Да ли је до редовног читања Алана Форда или што сам кренуо са лабораторијом у време кад су све фотке биле сивкасте, са можда неким богатством тонова али у опсегу од ове сиве до оне сиве, није ту било ни беле ни црне… ко ће ме знати. Али сад ајде истерај све то у истом квадрату – и тонове на белом божуру и да имаш некакав контраст и између других ствари у кадру… Ај доста приче, ево фотке.

Ово постаје занимљиво на великој, где се боље види (или можда ови којима не требају наочари то виде и овако… сад већ не бих умео касти) како је и овај коров скоро процветао.

Да бих истерао тонове на божуру, морао сам доста да мрачим, што ми се чинило као рецепт за пропаст док сам га радио. Изгледало ми је да божур дотерати нећу, ал’ ће зато све остало да оде у мајчину. Међутим, предност дигиталне обраде над хемијском је што је, уз малчице памети, свака радња опозива, поновљива, измењива а једини материјал који се троши су време и струја. Добро, и живци, ал’ то кад се ради за паре, ово је хоби. Те сам добио ово, што ми испочетка није баш личило на успело.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни ово није прогорело, него…”

Једна од пре: није прогорело овог пута

Већ сам спомињао како канонов чип уме да не буде довољно јак да издржи неке јаркије боје, нарочито цвећа, и да после никакво мамуљање у Сировом не може то да сведе на виђено.

Већином ми успева, код шебоја, даниноћева (или како би већ гласила множина тога, јавите ко зна), руже нису никакав проблем… али имам један цвет који фоткам сваке године, а успе сваке четврте. Дивљи зумбул.

Ово је тај дивљи зумбул, и његова дивља дункл тегет боја. Некако лакше успева кад га фоткам у сенци старе крушке. На сунцу или при светло облачном не иде никако, прогорева. Штагод да му урадим, делује прејако, две нијансе јаркије него у тзв. стварности, нема ваљане сенке, изгледа као да је буџено.

Е зато, кад се потрефи година, и најзад једном успе то са трефљавањем тонова, испадне овако бесмислена фотка, без неког распореда светла, без композиције, ма нема ни локомотиве…

Ал’ ето, трефио сам тон. Погодио циљ, промашио све остало.

Ма није ни ово како треба, боље то изгледа у тој тзв. стварности. Не може ни дигитална фотографија све.

Једна од пре: билијар

има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један

Прича почиње короном, и комшијином кафаном. Од комбинације рођендаонице/пицерије остало је доста, у ствари, само што је из оног дела где се деца играју уклоњено доста кафанских столова. Уместо тога су убачени сто за пинг понг и билијарски сто. А и јеловник је промењен, уместо само пице и рагу чорбе, сад има и роштиља (од Запонетија) и којечега.

Билијар је одличан за фоткање. Светло не може да омане, поготову сад кад су ледовке (5200К, добра температура боје), а по правилима стоји тачно где треба. Покреће се ствар у кадру, а опет неће да истрчи из њега. Радња се понавља, тако да уз мало посматрања може да се стекне осећај када то треба да се шкљоцне да би се ухватио тренутак. Истина, нема ту драматичног тренутка, није ово неки акробатски спорт, ово је кафанска игра. Можда, кад бих чекао довољан број сати и то стално приправан. Захтевно, а и непрактично – нисам дошао да фоткам билијар него смо госпоја и ја довели унуке да се играју док је напољу хладно.

Но, бацајући повремено поглед на билијарски сто, сетио сам се нечег другог, што сам једном постигао (скоро) случајно, пре осам или девет година, кад сам фотке за аутокрп урадио двапут, па их подметнуо софтверу све – и добио боље него што сам очекивао. А да пробам нешто слично?

Само да пријавим Шефу да сам овде послушао његов савет.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: билијар”

Једна од пре: црвени замало балон (4)

Први новембар, а сунчано и мирно, па чак и топло.

Да кренемо заобилазно, преко старог вица.

Води се разговор између кустоса галерије и Бајре, чувеног фотографа.
– И ви велите да се ова ваша фотографија зове “Мујо у Зеници”?
– Управо тако.
– Аха… А ко је онда ова гола женска особа на слици?
– То је Фата.
– А овај што лежи го поред ње је, наравно, Мујо?
– Не, не! То је Ибро!
– Па какав сад Ибро? А где је Мујо?
– Како где је! Па у Зеници!

Сад већ може да се схвати наслов ове фотке.

Фотка се зове “деца се играју на улици”.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени замало балон (4)”