Kad smo već sve na 500, da vam skrenem pažnju na foto portal za koji sam juče čuo. “E, ćuo! Hod’o!”, rekoh i priključih se…
Na prvi pogled, 500px je just another photo portal, mesto kakvih ima 999 na Vebu. No, ima tu nekih zanimljivih pojedinosti. Jedna koja mi je privukla pažnju: postoji razuđen sistem RSS fidova koji se mogu dalje plasirati (fotke po grupama, favoriti, čak i pridruženi blog). A nešto još zanimljivije, o čemu nisam do sada razmišljao, ali nikad se ne zna: 500px je u partnerstvu sa photo stock portalom Fotomoto.com. Ovog puta nisam imao ideju da prodajem fotke (to je ozbiljan posao kome čovek mora pažljivo da se posveti), ali zašto da ne, neka stoji na stand by. A ako nešto i svirne, pa bože moj, neću se gaditi. 
Kako god, već sam zadovoljan time što postoji veoma udoban način za javno prezentovanje fotografija. A s obzirom na to da je mesto relativno novog datuma – i da je čak i Scott Kelby izjavio da mu je drago što se našao tamo – nisam se mnogo dvoumio, uključio sam se. To će biti mesto na koje ću izdvajati odabrane radove. Zasad samo kao prikaz portfolija, a jednom posle… Vidjet ćemo, što bi rekli slijepci.
Čega tamo sve ima, lakše je vama da zavirite nego meni da prepričam. Dok me drži gužva, ja tamo uobičajeno ne smem da odem. I šta biva: evo u mom RSS čitaču oko dvesta nepregledanih priloga. Ovi su skribomani — k’o da pišu za Suštinu pasijansa, jebote!
su… hm… To je Aleksa, Borisov sin. Ne znam previše detalja o ovom junačini, jer ga nikad nisam sreo, ali sećajući se performansi naše Ane kad je bila tog uzrasta, mi smo na mahove zaista mislili da je ima u pet primeraka… No, to vreme je za nas prošlo, a Boris neka trpi; to je i posao svakog ćaleta na svetu. Ovu tehniku sam viđao ranije na raznim foto-portalima (česta je i vrlo efikasna u sportskoj fotografiji). No, da prepustim autoru reč o ovom radu:
Nick Risinger je pratio svoje demone po malobrojnim zabitima koja još uvek nisu zagađena svetlošću kako bi mogao da načini čestite snimke zvezdanog neba. Angažovao je solidnu opremu: šest specijalnih fotoaparata sa namenskim filterima za slikanje neba je montirao na postolje koje rotira da kompenzuje rotaciju zemlje tokom dugih ekspozicija. Loveći deo po deo neba u razna doba godine i prešavši preko 100.000 kilometara, što je podrazumevalo i dva putovanja u Južnu Afriku, ovaj ludak je uspeo da uhvati 37.440 ekspozicija neba pod uglom od samo 12 stepeni (otprilike, širina dlana kad je ruka ispružena), Kvalitet i detaljnost tih ekspozicija je nešto od najboljeg što je ikad uhvaćeno sa površine planete.
A onda je čovek sastavio te ekspozicije u jednu sfernu panoramu veličine pet gigapiksela…
Pinhole fotografija počiva upravo 
