Category: Foto tehnike

Uvek postoji još jedan trik

Једна од пре: дим

За програмере кажу да, кад демонстрирају шта су направили, углавном користе дим и огледала. Дакле, старе илузионистичке реквизите. Данас, за инат, без огледала.

Као и са паучином, фоткаџији је тешко да одоли сликовитом диму. Знам из прве руке да је једна игра, неке трке формулске, доживела ново издање кад су програмери успели да направе уверљив дим. Дакле, и ти што праве фотке без фоткалице не могу да му одоле.

Дим је некако лакше наћи, док још има пушача. Госпоја ме често грди што је више сликам са цигаретом него без (што можда и није тачно, али утисак је такав, па изађе на исто). Ево и овог пута.

није бели дим, само нам још такви фале

(велика)

Овде се канон баш показао – не само што је изоштрио где треба (на дим, а не на косу, дакле успео сам да га укротим да не изоштрава педагошки, од ближег ка даљем), него сам јако задовољан бојама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дим”

Једна од пре: паучина

Ако ми доведете фотоаматера који ће да се закуне да никад није покушао да сними паучину, наћи ћу начина да га натерам да се сети. Јер сви смо то пробали, кад тад. За себе знам да сваке године бар два-три пута наиђе неко светло које пада на паучину баш како треба… али скоро никад не испадне како сам замислио.

Овог пута није да ми се посрећило, него сам меркао прилику – поред овог смо пролазили сваки дан али нико није примећивао. Ваљда је некако било заштићено тзв. “пољем туђег проблема“. Према Дагласу Адамсу, то поље је најбоља замена за невидљивост – види се, али га нико не примећује, што је ем јефтиније ем ефикасније. Нисам га баш примећивао ни ја, осим у смислу “гле паучина, ту би могла да падне фотка”. Кад ми се то десило ваљда двадесети пут, зарекао сам се да ће и да падне, и није прошло ни две недеље а већ сам се сетио да застанем.

е нека је паучина

(велика)

Проблем са фоткањем паучине је у оној тананој разлици између ока и објектива. Јер ипак ми гледамо стерео, и паучину више примећујемо по томе што стоји у простору испред оног у шта гледамо. Фоткалица то гледа из само једне тачке, дакле треба тој паучини дати светло, да се види.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паучина”

Једна од пре: штамарење

Почињем дилемом да ли да објасним шта је мондегрин. Ма, нећу. Прочитајте ако вам се чита. Тамо, иако за сваку могућу комбинацију имају назив, ипак немају ни реч ни примере за “кад Радован баца даске”, “Месечина, бато” и “Ко је конобар”.

У нашем случају, стихови

ала веје, веје
шта маримо ми

кад се отпевају, звуче нејасно, важнији је музички од језичког нагласка, нису успели да се договоре на којој висини се пева пауза између речи, ко ће то знати. Било како било, реч је настала почетком деведесетих, и отад значи “седимо у топлом и гледамо како пада снег”.

e70_02543~20170104_19_37_46(велика)

После је испало да су ова два-три дана, од 4. до 6. јануара, и била сво штамарење за ову зиму. Тих десетак сантиметара је потрајало целог јануара, било је хладно баш, падало је још два-три пута али мање него што ми мећемо шећера у праху на колаче (а шећер избегавамо).

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: штамарење”

Једна од пре: јесењи хаос

А онда је почела да се примиче јесен, миц по миц па за врат. Не бих имао ништа против јесени, кад не би била увод у још једну шмрљаву зиму, хладну, ветровиту и суву. Тако је и испало, оних десет сантиметара снега се развукло на цео јануар.

Но док не дође дотле, бар је шарено. Боје се мењају на сваких неколико дана, душу дало да се сфотка и ухвати атмосфера.

e70_00740~20161025_ 9_22_50Ово је једна од оних (е, велика) где је скоро све погрешно, ал’ кад сам бирао фотку за данас нисам могао да изађем погледом из овог. Некако ме увлачи у призор.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: јесењи хаос”

Једна од пре: млад месец у мојој улици

Кад је легао нови Канон, башка ме обрадовала повишена осетљивост новог чипа. То би требало да значи да могу да шкљоцам са још мање светла него пре. И оно, није да није, успео сам понешто чему се нисам надао. Али, цена је зрно, које ми се понегде баш и не свиђа.

Има ту нешто о проласку на ћуприји и плаћању на мосту, или беше обратно.
e70_00512~20161005_18_48_52

(велика)

Ово ми се некако само нацртало пред објектив. Враћали смо се однекуд, и замало да заборавим фоткалицу у колима. Мој крај је миран, кола не закључавам, те сам се вратио више за казну, да мало педагошки делујем на своје памтило (мајмуне заборавни, враћаћеш се док не запамтиш да треба да се сетиш). И онда ми се укаже призор, па ти де одоли. А има ту и изазова.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: млад месец у мојој улици”

Једна од пре: киосци на оном тргу

Рекох да ћу о киосцима посебно. У ствари, већ сам једном сфоткао читаву серију са киосцима, али је време било шмрљаво новембарско, пролазника слабо нешто… није то то. Зато сам некако слаб на киоске, стално хоћу да поправим оцену, могу ја то боље.

Ово је снимљено годину или две раније од оног јуче (које сам снимио стојећи отприлике иза оног безбојног аутомобила у средини), исто зими али без снега. Што ми је покварило назив за данашњи чланак, али и даље може да носи “све боје” у називу.

kiosci_na_starom
(велика)

Ово је класичан синемаскрп, са подугачком експозицијом из руке (мало се и примећује на другом снимку здесна, код “Москве”). Овог пута нисам кренуо у соло шетњу, него смо пазарили нешто за унучиће. Дућан већ не постоји, затворен је на пролеће а уместо њега се накотила још једна коцкарница, камуфлирана у бункер. Зашто воле да немају прозоре, то би можда Достојевски  умео да објасни.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киосци на оном тргу”

Једна од пре: улазе Лобачевски и Ешер у кафану

Не, није кафанска. Није ни виц. Ово је само један од луђих аутокрпова које сам успео да направим.

Под један, просторија. Историје онолико – како смо се прешли кад смо зидали, па на стандардна четири реда блокова, 4х25цм, додали још један за венац, па смо добили да је кров за тих 25цм виши него што је нормално. Тесарима све било нешто снеруке кад су правили кров.

eos_3528220141223_17_50_003

А онда, коју ћемо конструкцију, са столицама, са рукама… ај са рукама (тако се зову оне косе греде што подупиру неке друге греде). С тим што руке онда морају да штрче кроз забат, па шта, ми смо то тако хтели. А на крају, кад је то постало поткровље, прозори дођу тако високо да је таваница у кућици у истој равни са таваницом у собама. И сад то само треба све ставити на једну фотку.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: улазе Лобачевски и Ешер у кафану”