Nastavite sa čitanjem… “Dani ludaje 2016 (2): Velike ludaje”
Category: Arhiva
Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.
Dani ludaje 2016 (1): Prvo fruštuk, onda sve ostalo
Ove nedelje, sa blagim zakašnjenjem od osam dana, predstavljam vam Dane ludaje u Kikindi, izdanje za 2016. godinu.
Nastavite sa čitanjem… “Dani ludaje 2016 (1): Prvo fruštuk, onda sve ostalo”
Pođimo požnjeti žito
Žetva žitarica se obavlja tokom jula. I danas je to veliki i zahtevan posao mada se, uz pomoć mašina, odvija mnogo lakše nego što je to nekada bilo. Vreme letnjih moba i rada od izlaska do zalaska sunca po najvećoj vrućini zauvek je prošlo.
Današnja deca nemaju pojma šta sve prethodi dok se stigne do finalnog proizvoda koji im se servira – hleba i raznih vrsta peciva koje vole da tamane.
Сива Америка: иза кафане
Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.
Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.
(велика)
Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.
Сива Америка: Сан Франциско
Колико год да Сан Франциско чини изузетак у многим погледима (један међу ређим градовима тамо чије име не изговарамо најближе домородачком Сен Френсиско, него овако), и чак је и нешто шаренији, кад сам бирао фотке за ову обраду, проблем је био само у томе што је кандидата било превише.
Мада, да не грешим душу, нашао сам неколико зграда у боји, једна чак нешто јоргованско лилава, ал’ ту је власник држао продавницу музичких цедеова. Наглашавам да је власник, јер неко под киријом сигурно не би имао пара да убеди издавача простора да префарба целу кућу.
(велика)
Град јесте шарен по неким другим питањима – има оних степеништа са кићеним оградама, има украса по фасадама, чак би се могло рећи да има и некакву архитектуру, мада би се по нашим стандардима то све сматрало за привремене објекте – скоро све је од дрвета.
Сива Америка: дизалице
Макавејев је својевремено написао да “Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено”. Али, то су биле веселе шездесете и ране седамдесете. Амери су се отад дали у пригушивање боја, као да желе да и тако покажу да од онога није остало ништа.
Оно, има шарених ствари, али на њима је обично одштампана цена. Не мислим на цену за шарене ствари, оне су и даље сивкасте, шућмурасте, пригушених тонова – мислим на саму цедуљу са ценом, или на етикету на омоту. То је дречкаво, то урла. Одевни предмет унутра најчешће није у боји, а и ако јесте, пригушена је. Неке ствари ни не постојео у бојама (нпр. мушке чарапе).
Није да је баш све сиво, али… скоро. Кад купите кола боје шампањца, то је некаква сива са благо бордо нијансом. Сличне песничке бравуре су употребљене и за називе осталих сличних, хм, боја.
(велика)
Кад сам једном приметио ово, нисам могао више да га не видим. А онда сам хтео да то имам и на фотографији, да све што је довољно близу сиве буде баш сиво. Тражио сам да ли постоји неки овакав филтер, но тада, пре осам-девет година, није га било, па сам ово радио ручно, у Патуљку.
Једна од пре: вампирска
Уврежило се мишљење да се вампири не виде у огледалу. Они који су се распитивали код изумитеља (дакле по шумовитијим деловима Србије) кажу да то нема везе са традицијом. Ал’ тако је то кад се не троши оригинал него
кинеско ђроматизована жвака коју је онај Ложач сместио у Румунију, јер му је ваљда гроф Цепеш био занимљивији од сеоског воденичара Савановића. Никад нећу схватити то британско подилажење аристократији, као да се надају да ће се ородити и наследити звања ако буду добри.
Наравно, сви се сећамо и кључне сцене из “Бала вампира” кад матори профа и Полански воде кадрил (овде је после измишљен квадрил, да се зна!) и дођу до великог огледала где се виде само њих двојица. Е, тако нешто се десило и мени.
(Како сам ово постигао? Научном методом.
