Кад ми неко каже џез рок, прво замислим неку гломазну поставу, као што су били “Чејс” или “Крв, зној и сузе” – дакле комплет дувачка линија у којој фале само дувачи стакла, а жицари и ударачи и оргуљаши су више као салата.
Данас су ми натрчали Ештон, Гарднер и Дајк, и то не са својим највећим хитом, који баш и не умем да преведем другачије но као “воскресни метеж” (resurrection му дође и ускрснуће и обнова порушеног, shuffle је и мешање карата и брз рад ногу и још којешта), него са овим.
Не личи баш на оно како смо замишљали џез рок, а? Није (ми) битно, напросто волим кад неко уме да мелодији да овакав штимунг. “Maiden voyage” би било водено крштење, тј прво путовање новог брода, ако се не варам.
