Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.
Da se prisetimo legendarne sekvence: Ljupče progovara, a Pera Trta objašnjava poreklo svog nadimka.
Kombinatski filmovi YU scene nikad nisu bili bolji nego u to vreme… Obratite posebnu pažnju na beskonačno ljigavu muzičku temu u pozadini. Ako se dobro sećam, autor te ljige je Kornelije Kovač. Pa dobro, moralo se od nečeg živeti.
Naišao sam na umetničku video egzibiciju koja me je oduvala. Odvojite malo vremena, nećete se pokajati; pomeriće vas u duši bar malčice. A ko zna, možda vas čak i potakne na neko aktivnije razmišljanje.
Kroz istoriju, naše shvatanje i odnos sa životinjama imaju korene u mitovima i legendama. Dosad su ta predanja bila svojstvena kulturama, regijama i plemenima. Jednočasovni film Ashes and Snow i dva kratka “haiku” filma premošćavaju geografske i kulturološke granice, povezujući modernog čoveka sa totemskim životinjama koje dotiču naše biće.
Gregory Colbert je video umetnik i fotograf iz Kanade koji stoji iza projekta Ashes and Snow. Stvaran deset godina tokom dugih putovanja umetnika po svetu, a zatim prikazivan na mnogim mestima, projekat je zamišljen kao neprekidna nomadska prezentacija koja nikad neće stati. Zahvaljujući tom neobičnom konceptu, izložbu je do sada videlo preko deset miliona posetilaca, što je čini najbolje posećenom posebnom umetničkom postavkom u istoriji.
Taj uspeh nije slučajan. Pogledajte ovo:
Ovaj neverovatno lepi i uzbuđujući video isečak je samo delić onog što možete otkriti ako budete prošetali online izložbom na matičnom sajtu. Učinite sebi uslugu: posetite taj sajt.
(Via)
Slobodni penjači, ekstremni penjači, ili kako li se već zovu ti ludaci koji su željni adrenalina i zbog toga stavljaju glavu u torbu, kažu da je Alex Honnold najbolji među njima – on može da se popne i tamo gde drugi ne mogu.
Ovo je teško i da se gleda. Ipak, pogledajte.
(Via)
Danas se navršava tačno stotinu godina od otkrivanja jednog od najzanimljivijih arheoloških lokaliteta na svetu. Google je zaboravio da napravi doodle, ali ja ne zaboravljam da pomenem tu činjenicu.
Maču Pikču je jedno od nekoliko mesta na svetu za kojima čeznem da ih ugledam svojim očima.
U dve reči: Maču Pikču nije vukojebina, jer to mesto je previsoko da bi ga pohodili vukovi. To misteriozno i sveto mesto Inka se nalazi u zoni orlovog leta, na visini od 2.350 metara nadmorske visine, na mestu u državi Peru koje se okvirno može nazvati graničnim pojasom između Anda i Amazonije. O veličanstvenosti tog mesta mnogi su pokušali da troše reči; ja ne bih ni da pokušavam, jer znam da ne bih uspeo. Uostalom, čak se i stručnjaci još uvek mačuju svojim hipotezama o pravoj svrsi tog grada Inka.
Prva zabeležena poseta Maču Pikčuu se desila 24. jula 1911. godine. Američki istraživač i lovac na blago po imenu Hiram Bingham popeo se tog dana uz liticu koja se pružala iznad doline niz reku Urubamba, severozapadno od grada Cusco, praćen delom svoje ekipe iz ekspedicije koja je organizovana na univerzitetu Yale. Zatekao se na mestu za koje nisu znali ni konkvistadori: dugo je potrajalo dok Bingham i ekipa nisu shvatili da su našli nešto o čemu nisu ni slutili da postoji…
Neću da vas davim faktografijom: ili ćete sami naći više ako vas zanima ili nećete upamtiti ni ovoliko ukoliko vas ne interesuje. Završiću samo sa dva podatka: UNESCO je 1983. obeležio Maču Pikču kao lokalitet svetskog nasleđa; a kada je populacija na Internetu pozvana da glasa o sedam svetskih čuda novog veka, ovaj lokalitet je ušao u konačnu listu.
Setićete se i sami: ova sekvenca je jako doprinela, možda i direktno dovela do toga da Marylin Monroe postane jedna od najvećih ikona u istoriji kinematografije.
A šta reći…
Ah, da – hajde da dodamo još jednu činjenicu u kompendijum beskorisnog znanja: ova scena pripada filmu The Seven Year Itch (1955). Reditelj filma je bio Billy Wilder, kralj zlatnog doba Holivuda.
Danas je 113 godina od rođenja jednog od najslavnijih vajara moderne umetnosti. U to ime, Google je postavio prikladni animirani doodle.
Alexander Calder je bio najpoznatiji po svojim pokretnim ili kinetičkim skulpturama: reč je o svojevrsnim trajnim instalacijama, najčešće oblikovanim po obrascima apstraktne umetnosti. Te skulpture slobodnim pokretima čine složenu igru kombinacija, dajući delu svojevrsnu životnost u prostoru u kom funkcioniše.
Nekoliko poznatih radova ovog umetnika možete videti u glaeriji članka na Vikipediji, a za više – surfujte onako kako vas doodle link upućuje na srpskom ili na engleskom.
(Via)
Nisam originalan, jer ovo je moj šurak već priredio svojoj starijoj ćerci na Fejsbuku… Ali, ko može da odoli…
Aničak, srećan ti rođendan!
Ekremu ne trebaju specijalni efekti pri snimanju: on to tera na prirodno, jel’te. Posle se malo valja po travi, ali to je već koreografski spektakl u koji se slabo razumem.
(Via)
Kako to izgleda nekima dok posmatraju nas koji se ne mičemo od kuće…
Autor gotovo da je potrefio sve.