Category: Arhiva

Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.

Garfield the Cat: dnevni stripovi

Za postpraznični ugođaj, evo još jednog priloga sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovaj prilog je o mom jedinom preostalom idolu.

It's hard to be serious when you're naked!Šta da vam kažem: Garfild je moj idol, jedini kojeg imam.

Sad više ne znam kad i kako sam se navukao na strip o mačku Garfildu, njegovom smotanom, hm… vlasniku… domaćinu Džonu, psiću Odiju i raznim drugim kreaturama i likovima koji se ponekad tu pojavljuju. Počelo je, pretpostavljam, tako što sam pre ko zna koliko godina natrčao na sajt posvećen Garfildu, a tamo na stranicu na kojoj se objavljuje dnevno izdanje stripa… I to sam počeo da skupljam kao hrčak. Ne znam koliko je prošlo, ima možda punih deset godina…

Nedugo potom, napravio sam sopstvenu lokalnu stranicu na kojoj se Garfild vrti u slučajnom izboru iz arhive na disku. To sam postavio kao matičnu stranicu u svom Internet Exploreru. I to širim po svim mašinama na kojima radim. Bazu stripova dopunjujem svakodnevno. PhotoSig je mala maca kada je reč o mojoj ovisnosti o nekom sadržaju na Vebu: Garfild je moja veb droga. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Garfield the Cat: dnevni stripovi”

Dan kad je Čak Noris dobio batine

Doduše, nedugo potom, Brus Li je misteriozno umro…

Ovaj video klip posvećujem Marinku, uz želju da u veselju provede Praznik rada. Winking smile

 

Eh, kakva su to vremena bila. Pamtim neka dva klinca koji su izlazili iz prepunog bioskopa nakon što smo gledali neki od filmova Brusa Lija. Glasno su prepričavali poslednju tuču u filmu… Zanesen poletom slavne veštine Brusa Lija°, jedan od njih krene u demonstraciju. Tako je napucao nogom onog drugog po ruci da sam mislio da ju je polomio. Taj drugi je bio jednako jakom adrenalinskom tripu i nije reagovao na udarac, osim kratkim jaukom, nego je nastavio da glasno odobrava.

A zimus u Rimu, prilazimo jednoj strani Koloseuma u večernjim satima. Pita Jasna “šta piše na onoj tabli”, a ja nisam izdržao: “Ovde je pao za slobodu junak, legenda i heroj Čak Noris. Ubio ga Brus Li u jesen 1972. Vaskrsao tek kao teksaški rendžer mnogo godina posle.”

° Jeste veština Brusa Lija bila slavna, ali Čak Noris bi danas pobedio sam sebe – kao da bi neko drugi smeo da se tuče sa njim. Winking smile

°° Tek maločas sam otkrio da se film u originalu zove Meng long guo jiang Open-mouthed smile

Zakazala preskordicija

Ne pitajte mnogo. Znam da ste ovo već videli. Ovog puta imamo i titlove. Znam i da ćete kliknuti da gledate ponovo čim prepoznate o čemu je reč. A onda ćete kliknuti ponovo. Oni sa slabijim karakterom će pustiti ovaj klip i treći put uzastopce.

Ovo je, u stvari, najvažniji detalj jer apsolutno niste očekivali.

Ova fascinirajuća tvrdnja… Ajmo, klik:

Komentar u ovom slučaju zaista nije potreban. I zato molim za časak tišine.

…

Slatka tišina. Je l’ tako da prija? Uh, brate slatki…

Ama, gledajte vi ovo ponovo, nema veze. Ja odoh da lovim nove provale Zaharija Trnavčevića i Uroša Davidovića. Nyah-Nyah

‘De prolaziš češće puta

Pikanterija za subotnje prepodne: igrano-dokumentarni film “Pogledaj me, nevernice” Srđana Karanovića iz 1974. godine. Remek-delo, tačka.

Mogao bih da pričam svašta, ali samo bih davio. Odvojite 40 minuta, kliknite i pogledajte. Nećete zažaliti.

[EDIT januar 2012: film više nije raspoloživ, osim ovog dela od 9 minuta.]

Dok stigne do sekvence “film u filmu”, priča već ima toliki naboj da ćete uhvatiti sebe kako napeto iščekujete da saznate još neki detalj. A kakve rezultate prave naturščici, to je prosto nestvarno. Primer koji izdvajam je scena koja počinje na 9:45 – pandur objašnjava koji nož je najbolji za ubijanje… Majko mila… Confused smile A slika šinobusa koji klizi niz ravnicu (zapravo, ne klizi nego klampće i tandrče, ali malo pesničke slobode nije na odmet) je fenomenalna vizuelna metafora koju lako prepoznajem. Jednom ću vam pričati o tome.

(Via; tnx Igor)

Ja hoću da vidim svet

Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.

…

National GeographicBio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.

To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.

Elem: zašto volim National Geographic?

Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.

Nastavite sa čitanjem… “Ja hoću da vidim svet”

Čari subordinacije

Ma, komandni lanac je čudo! A kad se setim kakvi balvani su meni bili starešine u vojsci, ovi su još zlatni.

Stari vic dramatizovan u fenomenalnoj izvedbi. Obratite pažnju na dužinu kadra.

Fenomenalno.

Rasle tikve na bunjištu

A sad malo nepatvorenog rock’n’rolla za nedelju ujutru. Tri, četr’:

 

Davno beše… Bilo je to, što reče jedan moj prijatelj, onih godina kad je vazduh bio čist, a seks prljav… Pripadnici moje generacije (i oni tek malo mlađi) setiće se da su ova dva rokera Hot smile bili puleni Milovana Ilića Minimaksa, koji ih je prvi put doveo u TV šou Od glave do pete, a kasnije ih je uredno puštao u radio emisiji Tup-tup ili ih montirao u razne izjave kojekakvih šalabajzera. Replika ajd’ odatle bre se odatle raširila kao arhetipska uzrečica za skretanje pažnje drugome da prestane sa lupanjem gluposti.

A sad, još jednom!

Filmovi za 30 sekundi

Autori ovih ludih animacija su dokazali da neki holivudski blokbasteri i ne vrede duže od 30 sekundi vaše pažnje.

Ne znam da li ste čuli za Angry Alien Productions. Još otkad sam prvi put naišao na njihovu verziju filma Titanic i time potvrdio ono što zaista mislim o tom filmu, apsolutni sam njihov fan.

Reč je o flash animacijama koje u 30 sekundi uguraju parodiju na neki poznati film, čineći nemoguće mogućim. Protagonisti su simpatični zečevi, a sinhronizacije glasova su tipizirane i posle nekog vremena postaju neodvojivi deo identiteta koji okružuje ovaj projekat.

(c) copyright AngryAlien.com

Među sedamdesetak klipova koji su do sada objavljeni, većina zaista traje 30 sekundi i pritom pokriva ceo film kroz sekvence kojih ćete se setiti. Naći ćete tu filmske klasike kao što su Gone with the Wind, Casablanca, It’s a Wonderful Life i The Wizard of Oz, legendarna ostvarenja američke produkcije kao što su Jaws, Rockie, Star Wars i Jurassic Park, ali i tipične stupidarije poput filmova Snakes on the Plane i Freddy vs Jason. Niko nije pošteđen: na spisku su remek-dela poput dva Kubrickova filma (Clockwork Orange i Shining) i tri Tarantinova (Reservoire Dogs, Pulp Fiction, Kill Bill), a matični žanrovi se pružaju od ljigavih melodrama do teškog horora.

Za svakog ponešto i uvek u domenu prvoklasne parodije, Angry Alien garantuje zabavu koja ponekad ume da se oduži, jer ćete teško odoleti da pogledate “samo još ovaj”… Da bih dokazao poslednju tvrdnju, zabeležiću da mi je za pisanje ovih 250 reči trebalo više od sat vremena, umesto deset minuta. Prosto, nisam mogao da odolim…

(Via)