Category: Linkovi

Kako stvari stoje, kupovina novina na kiosku mi sasvim dobro ide. Nisam to radio godinama.

Razgledao sam poštansko sanduče koje propisuju Pošte Srbije. Ne znam šta misle o tome da se svi oblačimo jednako, kao Kinezi u vreme Mao Ce Tunga, da možda svi isto mislimo kao u Orvelovoj distopiji ili da stojimo mirno u 15:05 četvrtog maja, kao što smo i radili jedno pet-šest godina, ali ovo sa poštanskim sandučićima im neće proći. Reč je o plehanom đubretu koje treba montirati sa spoljne strane kapije tako da se u njega pošiljke mogu ubacivati iz prednjeg i gornjeg, poklopljenog proreza. Taj prorez je taman toliko širok da National Geographic jedva prođe, i to tek ako namontiram sanduče dovoljno nisko da Njegovo Veličanstvo ne mora da se previše pruža sa svog bicikla. Oni formati na koje sam davao i po 160 € godišnje ne mogu da prođu u to sanduče. A vratanca? Pa meni su Čovekoliki odneli i celo namontirano bežično zvonce, pa me još jebavali sledeće noći iz mraka, dok još nisam znao za krađu. Od novog sandučeta bi napravili smederevac u roku od pet minuta. Gledao sam niz ulicu poslednjih dana. Indikativno: niko u četrdesetak kuća nije stavio to sanduče…

Eh, kakve perverzne misli ja gajim u svojoj glavi! To su misli o svetu u kojem se ja pretplaćujem na nekoliko časopisa, a oni stižu neoštećeni na moju adresu u sanduče koje se nalazi sa unutrašnje strane kapije. Samo što nema takvog sandučeta…

Kiosk je udaljen od moje kuće nedovoljno daleko: prođem kroz zadnju kapiju bolnice, pa kroz dvorište do glavne kapije, i tamo je. Mogao bih zimi bez jakne i kape da odem i vratim se pre nego što mi se uši ohlade. Ovog utorka je bilo prijatno prepodne kad sam kupio martovski broj National Geographica. Puštam Radio Paradise u uši i krećem sa prelistavanjem.

(…Boktemazo! Betovenova “Mesečeva sonata” na rock’n’roll radiju!…)

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam martovski National Geographic”

Zaboravili ste, a? Ja nisam. Štaviše, umalo nisam odustao od pokušaja.

Ovo je teško da se objasni, ali pokušaću.

Najpre, zašto ovako kasno? Februarski National Geographic je izašao pre 24 dana. Ima li to smisla? Upravo to sam pitao danas Igora u jednoj prepisci. On mi je rekao ključnu stvar: “važi celog meseca, zar ne?”. I duže, prijatelju. I duže. Ja svoju kolekciju National Geographica smatram vrednim blagom.

A onda: baš to što National Geographic smatram blagom – nisam više pretplatnik. Posle pet punih godina. Kapitulirao sam pred poštarima koji rade šta hoće sa mojim primercima časopisa. Ne bi mi bilo pravo ni da sam dobijao te brojeve besplatno, a kamoli što sam ih plaćao. Živeo sam u iluziji da mogu da živim u koliko-toliko uređenoj zemlji i da pretplatom na časopis kupujem udobnost koja mi civilizacijski pripada. Međutim, poštu u ovoj zemlji raznose osobe čiji broj cipela je očigledno veći od njihovog koeficijenta inteligencije. Njihovi nadređeni, i to na nekoliko nivoa u lokalnoj podružnici Pošta Srbije, mrtvi ‘ladni izjavljuju da im ne mogu ništa. Time ispada da im ja mogu nešto; a pošto se plašim zatvora u slučaju da zaista nešto i preduzmem, to sam odlučio da je pametnije da od sada forsiram kioske.

To, dakako, nije izgovor za tronedeljno kašnjenje u prelistavanju aktuelnog broja.

Poenta je u tome, priznajem, što nisam pročitao aktuelni broj. Dobro, dešavalo se da na blogu prelistam broj u kome nisam pročitao sve članke; ali nije bilo da nisam pročitao baš nijedan. I nema druge: ove večeri paralelno čitam aktuelni broj i pišem ovaj prilog. Zbog toga, ovog puta će izostati uobičajeno slušanje moje omiljene radio stanice. Večeras mi je po volji tišina.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam februarski National Geographic”

Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?

Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…

Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…

Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…

Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”