Category: Vesti

Kojekakve informacije koje prolaze pored nas i oslikavaju svakodnevicu

Gejmeri pomažu naučnicima da pobede AIDS

Ostajem zapanjen lakoćom ideje i činjenicom da je uspela. Ovo je novi horizont humanističke primene Interneta. Lako bi moglo da se desi da jednog dana ova priča uđe u anale o dostizanju leka protiv AIDS-a.

Udruživanje procesorske i misaone snage korisnika Interneta nije novog datuma. Možda ćete se setiti projekta SETI@home, u kome je populacija korisnika računara pozvana da koristi slobodno vreme svog računara za analizu podataka dobijenih tokom radio-osluškivanja svemira. Računarski resursi koji su tako dobijeni prevazišli su svaki mogući resurs za procesiranje na planeti – po ceni koja je trivijalna i svodi se na organizaciju skladišta sirovih i procesiranih podataka.

Nešto slično se upravo dogodilo: kako sam upućen da vidim na stranici portala The Register, napravljena je online igra sa najozbiljnijom mogućom pozadinom: zadatak igrača je da predvidi precizan izgled proteina tako što će menjati njegov 3D model u cilju nalaženja precizne slike. Izvodeći korake za koje još uvek ne postoje valjani računarski algoritmi (što znači da računari još uvek nisu efikasni u rešavanju problema), učesnici u igri FoldIt su zapravo postali aktivni učesnici jednog od najintenzivnijih istraživanja u istoriji biohemije: to je razumevanje virusa HIV, uzročnika paklene bolesti koja odnosi skoro dva miliona žrtava svake godine.

Ako se već igrate, izaberite one igre koje pomažu nauci...

U ponedeljak, 19. septembra 2011. je objavljeno da je ključni enzim virusa HIV najzad razrešen – i to posle svega tri nedelje aktivne igre FoldIt. To je rezultat koji je nama, neukima za problem o kome je reč, prilično teško da razumemo. Ali ovo je lako razumeti: opšti mehanizam funkcionisanja virusa je poznat odavno. Potraga za ovim “ključem za HIV bravu” traje već decenijama.

A posledice? Čekajte samo, biće ih uskoro; vrata su otvorena i neće se više nikad zatvoriti. Prvi na redu su retroviralni lekovi za AIDS, jer je sada razrešeno kako se virus vezuje za ćelije imunog sistema. Aktivni lek će funkcionisati po principu onemogućavanja ključnog enzima u virusu da uradi svoj posao. No, da se ne bih ja mučio objašnjavajući ono što ne razumem dovoljno (mimo slikovitog opisa namenjenog laicima), idite dalje sami ako vas to interesuje: počev od stranice vesti, stići ćete na stranicu portala igre FoldIt, a dalje i na stanicu koja objašnjava celu ideju, uključujući mehanizam koji je sada otkriven.

Najiskrenije, ostajem zapanjen kao retko kad.

(Via; tnx Goran)

Dokle prazne priče, o državo?

Dokle će Srbija ostati jedna od dvadesetak država na svetu koja nema PayPal? I ko je kriv za to?

Kucaj do sudnjeg dana. Ni svoje državne organe ne možem oda rešimo, a kamoli ono što EU smatra već uređenim. Ova slika je bez dozvole preuzeta sa nekakvog sajta posvećenom patetičnom poimanju nepravde nad jednim lopovom, lažovom i kukavicom.Ovi što vode državu objašnjavaju svima koji hoće da ih slušaju kako je Srbija rešena da uđe u EU. Šta oni pritom misle, nekad sam mislio da znam. Ali sad znam da ne znam. Njihove beznačajne floskule su prestale da me interesuju prilično davno; ne slušam više prazne priče koje valjaju okolo. Računam, saznaću na vreme bude li nekog konkretnog koraka. Ne računam one poslove organizovane u poslednji čas uoči sledećih izbora i koji su načinjeni sa očiglednom namerom da se kaže “evo, MI smo ovo izgradili” i “evo, MI smo ovo rešili” (čijim parama? podsetite me), a u međuvremenu…

U međuvremenu, verovaću u uspeh svakog pojedinačnog projekta tek kad vidim da postoji rezultat najavljenog delovanja. Ovo je jedini način da prihvatim bilo koju najavu (osim najave po zna koje po redu reprize neke petparačke serije u sto epizoda na javnom servisu – to im odmah verujem da će ispuniti). Ovog časa, jedino što još čekam da se pojavi je legendarni “švedski detektor” za otkrivanje onih koji ne plaćaju TV pretplatu. Adaptirani model će da lovi sve one koji hoće da koriste PayPal. Kako stvari stoje, Narodna banka Srbije je paušalno odlučila da smo svi mi lopuže, osim ako neko ne dokaže drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Dokle prazne priče, o državo?”

R.I.P. Michael Hart

Čuo sam još prekjuče, ali stižem da odam poštu tek danas…

Michael Stern Hart (1947 - 2011)Ovo ime vam verovatno ne znači mnogo. Ali, ako ste čuli za Project Gutenberg, podići ćete obrvu: Michael Hart je utemeljitelj tog zahvata na Internetu.

Mr Hart je otišao na Neko Bolje Mesto u utorak, 6. septembra. Red je da mu barem mahnemo u znak zahvalnosti.

Počelo je davno, mnogo pre nego što je Internet dobio krila razvojem Veba: Michael Hart je još 1971. godine izumeo format ebook; bila je to dalekovida vizija u to vreme, jedna od onih kojima su se savremenici možda i podsmevali, ali koje su preživele i nadživele svu sprdnju. Ovo ime zaslužuje da bude upisano među ona koja su uobličila današnji svet.

A Project Gutenberg? Mnogo nakon što sam otkrio taj inkubator svetske literarne baštine. ne menjam mišljenje da je reč o jednom od najizraženijih humanističkih zahvata u istoriji Interneta. Bar sam ja to tako doživljavao, a tako mislim i sada: pružiti svetu znanje na uvid, pa makar onaj deo koji je danas deo svetske baštine – ideja je koju isprva nije lako apsolvirati. A razlog je prost: ta ideja je toliko veličanstvena da je teško prihvatiti da se pred vama nalazi preko 100.000 knjiga tek tako, na slobodnu upotrebu. A prosto je: okupljene su knjige kojima su istekla materijalna prava i danas su deo svetske baštine.

Još jedan mali detalj, zabeležen u posmrtnom slovu koje je objavljeno na sajtu: citat koji nas podseća kako stvari funkcionišu:

Razumni ljudi se adaptiraju prema svetu. Nerazumni ljudi pokušavaju da adaptiraju svet prema sebi. Celokupan napredak, dakle, zavisi od nerazumnih ljudi.

Prenosim još jedan citat koji sam iskopao, dakako vredan:

Ako ono što ste juče radili i danas izgleda sjajno,
tada vaši ciljevi za sutra nisu dovoljno veliki.

Neka ti je slava, Nerazumni Čoveče. I hvala ti.

Tragedija u “Trofeju”

Nesavesno držanje divlje životinje je dovelo do tragedije. Da li je reč o grešci, tretmanu ili nečem trećem? Jedan ljudski život je izgubljen i sad je kasno za analize.

Tipični primerak mrkog medveda (nije Miša)Na svim portalima vesti ćete pronaći informaciju o tragediji koja se danas iza podneva desila u bašti restorana “Trofej” nedaleko od Stajićeva, na skretanju ka Carskoj bari i Belom Blatu. Mrki medved Miša, koji je bio poznat kao atrakcija tog mesta, nasrnuo je na ženu koja ga je hranila. Pritom joj je naneo smrtonosne povrede, a posle je policija pucala u njega i ubila ga.

Istraga će verovatno utvrditi da li je bilo nekih posebnih razloga da medved navali na osobu koja ga redovno hrani. Ostaje i dilema kako je taj medved čuvan. Takođe, da li je upucavanje medveda bio nužan korak, možda nećemo saznati nikad, jer istražni sudija to neće objaviti da panduri ne bi stradali od strane onih ludaka iz “Orke”°.

Više od svega, pak, voleo bih da znam da li je taj medved bio držan u adekvatnim uslovima; meni se ne čini tako, ali ja ipak nisam kvalifikovan da sudim o tome. Nadam se da će se naći neko da pruži tu procenu. Elem, upravo sam prokomentarisao na vest koju je drugar okačio na fejZbuk…

Nastavite sa čitanjem… “Tragedija u “Trofeju””

In memoriam: Ljubiša Stojanović Luis

Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.

Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.

[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]

Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.

Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:

 

Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.

Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.

Počivaj u miru, Majstore.

In memoriam: Milan Delčić

Ode Delča. Nismo ni znali šta bi sa njim. Bio je bolestan i nije izdržao.

Sva je istina da nikad nisam bio ljubitelj njegove muzike. Ali je istina i to da sam poštovao njegov rad i taj blesavi, autentični pristup svemu. Delča je živeo rock’n’roll u svemu što je radio i to ga je učinilo vrednim uvažavanja.

Pamtim kao da je juče bilo: dolazim početkom avgusta 1983. sa jednomesečnog puta u polarni krug, a cela nacija peva “Siđi do reke”…

 

Laka ti zemlja, frajeru. Nadam se da ćeš ostati upamćen. Zaslužio si to.

 

Beograd će i dalje da spava, dragi moj Delčo. Cela nacija je zaspala.

Ko kosi, a ko vodu nosi

Baš sam juče ispratio jednu raspravicu na temu hipoteze kako je jedna kompanija nekad tobože bila dobra, a sad je tobože zla – a ono samo čini sve što je u njenom interesu da ugodi sebi… I onda naiđoh na ovu sliku.

Možete vi voleti ili ne voleti statistiku, ona je uvek surova. I uvek prikazuje tačno to što kreator statistike ima nameru da prikaže… Pazi ovo:

Deder da vidimo ko kosi, a ko vodu nosi...

U čemu je kvaka sa ovom statistikom?

Vrlo je prosto: najpre, ona dva desno su probijala led socijalnog umrežavanja. A onaj levo je regrutovao prvi ešalon korisnika među nekoličak desetina miliona postojećih korisnika naloga e-pošte u okviru iste kuće. Najzad, i jedna i druga premisa su upotrebljene kao resurs za nalaženje optimalnog načina da se izazove potražnja za servisom.

Simpatično mi je to što su mnogi neštedimice krenuli u uporednu analizu toga šta nudi fejsbuk, a šta gugao+. Pritom neki kanda ne kapiraju da to nisu servisi sa istim vektorom razvoja. Najviše mi se, pak, dopala jedna pomalo idiotska, ali moguće tačna konstatacija da će vrlo uskoro fejsbuk ostati dominantno ženski, a gugao+ dominantno muški medij za druženje. Nisam bio dovoljno strpljiv da pročitam argumente, a URL nisam sačuvao (a da ga sad tražim – neću), pa nemam link za vas. Izgleda da ćete morati da mi verujete na reč.

(Via)

E, sad samo još i ovo…

Šta li će sad da traže? Da svi nose čiste čarape? Da kerušu Milu pošaljemo u Matarušku banju? Da pečemo rakiju samo od slovenačkih šljiva?…

Š'a je bilo, džiberi! Jeste l' me našli, a? 'Ste svi tu, a?...Pa ja kao da živim ispod kamena… U deset uveče saznam za vest dana. Mada, kao sam propustio nešto bitno… Ili jesam?… Nisam?…

Uglavnom: u’vatilo poslednjeg ‘ajduka. Koga ćemo sad da ‘vatamo? Šta će sad da nam uvale kao i zahtev? Da svi osnovci znaju da reše sudoku? Da se donese uredba o zabrani sviranja blok-flauta u svim prostorijama koje nemaju sertifikat klase ISO14000? Da se zabrani prodaja mleka koje u sebi uopšte ima masti?…

Znam! Sad bi trebalo da zatraže da izručimo Džimija Hofu! Na njihovom mestu, baš bih to tražio kao preduslov za početak pregovora o mogućnosti nastajanja šanse da se preispita pokušaj uklapanja uslova za razgovor o nameri Srbije da se kandiduje za potencijalno članstvo u EU. Računam, ako izručimo Džimija Hofu do Bogojavljenja 2013. godine (pod uslovom da nas pre toga ne rokne po tintari smak sveta 21.12.2012 u 21:12:02), ući ćemo u EU već u subotu u podne 2077. godine.

Zavući će oni nama opet nešto, ne plašim se ja.

Još njega da isporučimo, pa dosta.

Rekao bih ja šta zaista mislim, ali naći će se opet ona zamlata da me drnda, koristeći svoje spektakularne intelektualne kapacitete drvene advokature, pa bi ispalo da podržavam onog Pospanka ili, još gore, one ludake s vrha zemunskog keja.

Uostalom, đ.