Retke su grupe koje sviraju uglavnom instrumenatlnu muziku prepunu emocija, a da nisu ni malo dosadne.
Sredinom sedamdesetih završila se zlatna era progresive. Pink Floyd, Jethro Tull, Genesis, Yes i Emerson, Lake and Palmer su već snimili svoje krucijalne albume. Možda ponajbolja postava King Crimsona je prestala sa radom. Ove grupe su još uvek išle na rasprodate turneje, snimale i objavljivale nove albume, ali je punk već bio zakucao na vrata. Činilo se da je progresiva najednom ostala bez goriva i zauvek se izduvala.
No, jedna od britanskih grupa koju su novinari često nepravedno potcenjivali i zapostavljali 1976. godine je izdala album sa pesmama koje i danas predstavljau okosnicu njihovih koncerata.
“Poslovne kombinacije” u muzičkom svetu su česte i retko kada iznedre nešto vredno višestrukog slušanja. No, ima i izuzetaka.
Uvek sam pomalo skeptičan kada mi neko preporuči album za koji do sada nisam čuo. Na navaljivanje prijatelja u jednoj od diskusionih grupa, koji se klao da će me grupa Ronin oduševiti čim budem čuo prvu pesmu, morao sam da popustim. Čak mi je poslao njihov jedini album, pa nije imalo smisla da ga ignorišem. Već kada sam bacio oko na omot srce mi je odmah zaigralo. Ispostavilo da sve pobrojane muzičare koji su učestvovali na snimanju dobro poznajem.
Čak i više nego dobro, jer oni su svirali na mnogim od mojih omiljenih albuma iz sedamdesetih.
Sofisticirana, u neku ruku “art” muzika koja dolazi iz Texasa? Da, I to je moguće.
Kada se pomene američka savezna država Texas prva asocijacija su mi, normalno, kaubojski filmovi koje sam gutao kao klinac. Druga, vezana za muziku, su opaki tipovi sa fenderima u rukama koji praše najljući rock & roll ili blues. No, ne dajmo se zavarati. U Texasu možemo da naletimo i na druge razne stvari, a njegov glavni grad, Austin, je kontinuirano bio rasadnik vrsnih talenata koji su postigli globalnu popularnost. Da se prisetimo samo nekih od njih, barem onih koji se mogu pronaći u svakoj čestitoj muzičkoj enciklopediji: Roky Erickson, Jerry Jeff Walker, Gary Clarkr Jr, Willie Nelson, Townes Van Zandt, Lucinda Williams, Janis Joplin, Shawn Colvin…
Grupa Spoon se nikako ne uklapa u pobrojano šaroliko društvo. No, to im nije zasmetalo da naprave doista impesivnu karijeru, naročito u Americi.
Izgubljeni dragulji se obično pojavljuju onda kada ih najmanje očekuješ. Tako je bilo i ovoga puta.
Društvene mreže mogu lako da vas navuku da izgubite mnogo vremena bez nekog valjanog razloga. No, imaju i jednu dobru stranu: na njima možete da upoznate ljude koje nikada ne biste sreli i da sa njima podelite neka zajednička interesovanja. Moj najnoviji prijatelj Mile iz Skoplja mi je, posle nekoliko razmenjenih poruka, stidljivo ponudio da me ubaci u njegovu sopstvenu grupu na Facebooku koja nije javna, jer je pomislio da delim interesovanja sa tamošnjom ekipom. Tako sam uleteo u društvo iz čitavog sveta koje voli da sluša sve žive varijante folk muzike i da otkrijem mnogo meni nepoznatih izvođača o kojima se i ne piše u medijima.
Ima samo jedan problem. Kako u grupi ima više od 300 članova i veoma je frekventna sa objavama, često danima ne stignem da bacim uvce na bogatu, zanimljivu i raznovrsnu ponudu koja je servirana na izvol’te.
Притом не мислим да седнем у неки локал и пјан се бусам у прса родољубна, него сам мислио на зрењанинске бендове. Некада давно беше Тихуана 5 (или 7, слабо памтим имена), па је био онај период од 1971. (откад сам почео да идем на редовне свирке) кад су се у Дому омладине смењивали Омеге и “Па шта онда” (да, тако су се звали, морао сам да ставим наводнике да се зна докле је име), и повремено ускакао понеки Крашин бенд. А онда је срушен Дом, ја отишао да студирам и после више нисам пратио месну сцену… а било је доста тога за праћење.
Испоставило се да на својој плејлисти имам доста њих, колико се већ дало наћи… Снимака је испрва било мало, поменути никад нису добацили ни до сингла. Тек кад су се Омеге претвориле у Тетка Ану (коју сам познавао лично, радила са мојом кевом у фирми), успели су да избаце два-три сингла, али баш оне посне 1980. године. Тад је читав југословенски рокенрол паузирао већи део године, чекајући да престану да објављују билтене о здравственом стању, па онда да постепено престану да емитују само озбиљну музику. Тек негде на лето је све то полако опет кренуло, а кад је дошао септембар, сва већа имена су објавила понешто, и ту један мали локални бенд није имао шта да тражи. А од осталих се није чуло ни толико. Тек 2011. изађе ова компилација.
Како сам натрчао на ово? Тражио сам Лилу Диву, која ми је заварена за плејлисту, па да напишем нешто овде. Цевка се ту показала кудикамо глупља него пре, јебо их алгоритам. Знам шта тражим, немој ми потурати шта ти мислиш да тражим, тражим снимак који сам већ једном нашао, тачно знам где је био, ал’ више ни то није довољно да се нешто нађе двапут. Између гомиле којекаквог смећа, неким чудом, изађе и ово, јер јесте, Лила Дива учествује. И то баш са оном песмом коју сам хтео овде да метнем. Добри су били, баш фино сложен звук, штета што нису добацили даље.
Vrsnih storytellera u muzičkom svetu ima jako malo. Jackie Leven je bio jedan od najboljih, a danas je skoro zaboravljen.
Kada se bolje razmisli, otac, umesto muškarca koji ima decu, postaje pravna kategorija. Ona rubrika u dokumentima u koju se upisuje “ime oca”. Od toga je dug put do reči tata. Ili još bolje – ćale, kako mene moji danas zovu. A to je već siguran znak da sa decom imate “emotivni kontakt”, rečeno jezikom psihologa, i da ne spadate u one “očeve-kočeve”, kako moji Moravci vole da kažu. Muškarce koji su strogi i drže distancu u odnosu na svoje potomke. Danas, kada se u zakonodavstvo uvode i rodovi o kojima će svako moći da se izjasni, nemam ni približnu ideju kako će se sve to na kraju da se završi i da li će očevi u današnjem smislu te reči uopšte i postojati već u bliskoj budućnosti.
Pisanje o pesmama The Beatlesa može da izgleda kao ceđenje suve drenovine. No, uvek se otkrije nešto novo i nepoznato.
Ako me sećanje dobro služi, prva zvanično objavljena pesma The Beatlesa u SFRJ bila je “Hello, Goodbye“. Odštampana na foliji, delila se uz prvu verziju časopisa Džuboks. Čini mi se da je i danas imam negde među singlicama. Od tog trenutka domaće izdavačke kuće su stidljivo počele da izdaju licencna izanja i prilično frekventno objavljuju aktuelne singlove sa top lista. The Beatles su, za razliku od The Rolling Stonesa, bili manje subverzivni i sumnjivi da ne iskvare socijalističku omladinu i prećutno su dobili zeleno svetlo tamo gde se o tome odlučivalo.
Na albume smo morali da popričekamo još koju godinu.
Odavno mi se nije desilo da jednu pesmu zavrtim dvadesetak puta uzastopce.
Na Tucson, grad u Arizoni, verovatno nikada ne bih ni obratio pažnju da kao tinejdžer nisam pročitao da se u njemu rodila Linda Ronstadt. Čitajući intervjue sa njom, mogao sam samo da zaključim da je reč o gradu sa burnom istorijom jer je blizu Meksika, ne mnogo veliki u odnosu na neke druge u Americi i ne preterano interesantan za život. Okružen pustinjom, nije ono u čemu može da uživa Šumadinac poput mene. No, ako Linda kaže da joj je detinjstvo ipak bilo zanimljivo, meni je ostalo samo da maštam o tome kako ću, jednoga dana, da se provozam oko Tucsona u kabrioletu i posmatram kaktuse i pustinjsko žbunje umesto šljiva.
Moglo je to i da se desi pre petnaestak godina. Ali nije.
