Category: Fonoteka

Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…

Клинци из мог сокака

Тек јако накнадно, кад су ваљда већ престали да свирају, или им се бар заметнуо траг, сазнао сам да су они тај бенд што је вежбао у недовршеној кући у нашој улици. Тој кући само фале духови, ено и газда од раније поменуте рођендаонице каже да је становао тамо, а ја се не сећам да је та кућа икад била насељена. Ма ни отворена.

Првих десет година ми никако нису лежали. Певалица ми је звучала као да пева намерно лоше, и то не фалш него да имитира како се пева на школској приредби. Без икаквих украса, равно.

Шта би одједном? Па, прорадио локал патриотизам, те сам прво убедио себе да то и није тако лоше. И населио их на своју плеј листу. Па наиђе ова ствар, па наиђе она ствар. Па чујем нешто по други трећи пут па ухватим себе како слушам текст…

А то певање без украса сам научио да ценим. Некако испада да је некад давно било забрањено, шта ли, више нико не пева тако, певачи се у ствари разликују по томе ко какву фрцоклу додаје на последњи слог. И као што међу хиљаду шешира пажњу привуче неко гологлав…

И тако то крене. Слушам их већ деценију-две.

Nastavite sa čitanjem… “Клинци из мог сокака”

Protraćen život

Šta god pokušavali, nekim ozbiljnim muzičarima se nije dalo da dostignu vrhove koje su zasluživali. Zašto je to tako, možemo da raspravljamo do sudnjeg dana. No, perspektiva nam dozvoljava da lakše ocenimo vrednost te muzike.

O turbulentnoj karijeri grupe Spooky Tooth smo pisali u više navrata. Uprkos nesumnjivom potencijalu i sviračkim/autorskim sposobnostima muzičara koji su prolazili kroz nju oni nikada nisu postigli neku veću popularnost u Britaniji. I tu nisu nikakav izuzetak – slično je bilo i sa grupom Mott The Hoople sve dok im u pomoć nije pritekao prijatelj i obožavalac u liku Davida Bowiea ili sa The Pretty Things, koje danas skoro niko i ne pominje iako su još uvek aktivni i blizu da proslave šezdeset godina postojanja.

Razlozi za taj izostanak slave su prilično nedokučivi.

Nastavite sa čitanjem… “Protraćen život”

2010, neka daleka budućnost

Posle nekoliko decenija traženja i iščekivanja napokon sam se dočepao albuma koji je na spisku sto najređih izdanja. Šta mislite kako sam se osećao kao kolekcionar?

Kada je reč o retkim izdanjima, uvek sam pomalo skeptičan. Često se desi da su ćorak i da na njima nema ničega što bi me podstaklo da ih pustim ponovo. Neka neki drugi zaluđenici daju za takve basnoslovne novce koji se mere hiljadama, u valutama koje nisu dinari, i neka se hvale time kao dobrim ulaganjem. Na svoju kolekciju vinila sam uvek gledao kao izvor zadovoljstva, a ne kao “porodičnu srebrninu” koju će, jednoga dana, moji potomci da krčme jer im ponestaje prostora u domovima.

Ili se to samo zavaravam.

Nastavite sa čitanjem… “2010, neka daleka budućnost”

Где сте били тога дана?

Ја се сећам тачно, био сам пред телевизором и гледао ово. А прошло је само педесет зарез три фртаља година од овог 20-IV-1970.

А сећам се и ове хаљине и фризуре коју ту носи. Исто је тако изгледала и налето, кад је певала “Капетане мој” у Сплиту, а дуплерицу са фотком са тог наступа сам годинама држао на зиду. Ово је последња година кад смо могли да је видимо двапут у истом издању.

Nastavite sa čitanjem… “Где сте били тога дана?”

Davno je bilo

Reminescencije. I ne samo to…

Pre dvadesetak godina, kada smo mislili da će se naši životi promeniti na bolje, bio sam muzički urednik lokalnog radio programa. Ono što je bilo zamišljeno kao marketinška podrška firmi u kojoj sam tada radio brzo se otelo kontroli – zahvaljujući tadašnjim klincima punim mašte i energije i uz podršku nekolicine nas malo starijih, postali smo vrlo slušani. I, bez lažne skromnosti, sve je zvučalo je aktuelno i svetski. Onda su počele one dobro poznate “privatizacije”, bilansi su pokazivali da smo se upustili u skup sport i čitava operacija je posle dve godine obustavljena.

Taj radio program je jedna od stvari koju sam odradio na najbolji mogući način i danas sam ponosan na taj period života.

Nastavite sa čitanjem… “Davno je bilo”

Такав дан

Легенде веле да су прави Слободњаци потпуно заобишли навигаторе, јер су црви бушили свемир и ови су их јахали кроз ту црвоточину…

На списку ушних црва ми се све ређе нађу одвратни песмичуљци. Огуглао, натукао године и отпорност, шта ли. Зато се скоро обрадујем кад ми се запати неки из оног што иначе слушам, уме да буде баш добар.

Спомињао сам Хајнлајна, који је замишљао да ће ма Мрежи моћи да се нађе све. Ммм… можда. Прво, не може да се нађе двапут. Друго, зависи где се тражи, и колико сте упорни, и колико уопште знате шта тражите. Ако тражите “оне песме од те и те групе које још нисам чуо”, довиђења, нема тога, разиђите се. Поготово Цевка више нема обзира према трагачима, да пешес комада на задату тему, а онда… следи још десет врло лабаво повезаних песама других група, у овом случају све што има “дан” у наслову. Што даље, то лабавије, јер јебо их алгоритам, све више нуди оно што мисли, све мање оно што сам ја мислио.

Па како сам онда нашао ово?

Nastavite sa čitanjem… “Такав дан”

Ostao sam bez inspiracije

Nije mu se dalo.

Još od početka XX veka deo New Yorka koji se zove Greenwich Village bio je stecište boema i neobičnih ljudi. Tokom šezdesetih postaće sinonim za mesto u kome žive, rade i okupljaju se osobe sklone alternativnoj kulturi. Tamo je sve vrvilo od novih ideja –umetničkih i političkih. Mladi momci i devojke sa akustičnim gitarama u rukama nisu birali mesto sa koga će pevati svoje stihove. Ako to nije bilo u nekom od brojnih malih klubova, nisu se libili da izađu na ulicu. Sasvim očekivano, iz tako jake folk scene koja se formirala iznikli su neki od najvećih songwritera koji su obeležili protekle decenije, poput Boba Dylana.

No, danas nećemo o njemu.

Nastavite sa čitanjem… “Ostao sam bez inspiracije”

Доставна служба Жива

Међу музиком коју сам однео у поткровље, да је најзад чујем како треба (јер је тамо озвучење а доле је галама) нашао се и овај инструментал… који ме на треће слушање засврбео па сам најзад погледао ко то свира. Аха, види види…

“Брзо сребро” је како англофони домороци понекад зову живу. Има и код нас шашавих назива, још увек например. Тј “још” + “увек”, као да смо рекли “више вазда”, јесте подједнако блесаво па нам ништа не фали, навикли смо.

Овај снимак (у ствари студијска верзија, њу сам слушао) ми је запао за уво јер није претежно гитарски. Јесте да је то задружна ствар, сви заједно то раде, ама клавир је најживљи и носи највише. Што је реткост код оваквих ствари, и штавише ни у том делу није то неки бесконачни клавирски соло, него онако клавирски коловођа, гледа да води коло тако да сви могу да играју а да им се ноге не заплићу.

Nastavite sa čitanjem… “Доставна служба Жива”