Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Podsećamo se najboljeg nasleđa popularne muzike.
Dok ja postignem sve što treba da bih mogao da se vratim Suštini pasijansa onako kako dolikuje, predlažem vam mali intermeco uz muziku sa Apalača.
Ako ne poznajete muziku koju svetu daruje Gillian Welch, propustili ste mnogo. Ovaj performans dvoje starih saradnika (Gillian Welch i Dave Rawlings već godinama rade zajedno) je samo mali primer da poštovanje korena čini mnogo.
Dok ja slušam novi album Stevea Hacketta i spremam poslednje dve fotke dana, vi se malo pozabavite dobrom svirkom u žanru koji nije postojao pre nego što je Jon Hiseman okupio ove barabe oko sebe i napravio jednu od najzanimljivijih rock’n’roll priča koje mogu da se ispričaju.
Dragi moji: Colosseum – ponovno okupljanje 1994. godine, snimak sa koncerta u Kelnu. Dave Greenslade u elementu, Clem Clempson pravi najbolji upad akustičnom gitarom otkad postoje akustične gitare… A dalje…
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Jednog dana ću vam pričati o grupi Colosseum. U međuvremenu, ko god samoinicijativno presluša Colosseum Live! (1971) pre sledećeg vikenda, ima piće od mene.
Boktemazo, nisam ni znao da je još živ. A ne samo da je živ i aktivan, nego i ubada dobitke…
Ima jedna scena u filmu Godfather III: slavi se to što je Michael Corleone kupio dobio viteško zvanje i orden od Vatikana. Među prisutnima je, dakako, i Johnny Fontane, pevač (ili, kako Ameri vole da kažu za takve: crooner) kome je Vito Corleone pomogao više od jedanput u karijeri po metodi “made them an offer they couldn’t refuse“; pride, setite se glave trkačkog konja u krevetu onog producenta u prvom delu, to je taj… Uglavnom, dužan familiji za sve što ima, čuveni pevač se pojavljuje na svim svečanostima i peva za njih… U jednom času u sceni te proslave u trećem filmu, Michael odlazi nekud, a Johnny ga pita:
– Pa dobro, kuda ćeš sad? Taman sam hteo da otpevam tvoju omiljenu pesmu!
A Michael mu kaže:
– Idem u kuhinju, našao sam tamo neke ploče Tonnyja Bennetta…
– * –
Danas sam pročitao da je Tonny Bennett postao najstariji muzičar čiji album je dosegao prvo mesto na Billboardovoj top listi top 200 albuma. Za njega je to prvi put da osvoji prvo mesto – a već mu je 85 godina.
Album Duets II se posrećio matorom keši: reč je o dobrom produkcionom planu za interpretaciju standarda sa mnogim VIP gostima. I, vala, uspelo je: Lady Gaga, k.d. lang, Aretha, Sheryl Crow, Norah Jones, Natalie Cole…. i Amy Winehouse.
I tako čovek, ni kriv ni dužan, ispade najsrećniji lešinar ove godine. Taj duet vas čeka na vrhu jutjub kanala Tonnyja Bennetta. Sticaj okolnosti je hteo da tako ispadne; priznaćete, to je fenomenalan duet.
Ja ću ipak da se pozabavim nečim drugim.
Počeću vicem koji znam barem 25 godina. A onda da obeležimo godišnjicu odlaska najveće face koju je džez imao.
– * –
Umre neki malo poznati džez muzičar, pa dospe pred Svetog Petra.
– Jaooo, opet džezer… Stvarno mi muka od vas mudrosera… Deder da vidim šta ti piše u Knjizi, da ti pravedno zabiberim kad te pošaljem dole… Hm… Šta je bre ovo?… Proveo ceo život sa jednom ženom? Pa još joj davao celu zaradu i svake godine je vodio na letovanje? Platio deci dobro školovanje? Pio samo dva-tri piva na veče? ŠTA??? Svirao na dobrotvornim koncertima??? Poklanjao deo love sirotištu???… Koji si bre ti? Ovo još nisam imao sa džezerima… Pa, ’ajde dobro, valjda ima i to, to samo Šef zna… U redu, baki, ideš u raj! A pošto si mi prvi ovakav slučaj među džezerima, red je da te nešto častim. Evo, kad ti se otvore rajska vrata, pred tobom će se ukazati ona vizija raja koju odavno imaš. I to će ti biti raj do sudnjeg dana!
Kroči džezer kroz zlatne dveri kad su se otvorile. I pred njim se ukaza nekakva ulica bez kraja, veoma nalik 51. ulici na Menhetnu. Da li je sumrak ili svitanje, nije mogao da oceni. A niz ulicu, lokali: bar, restoran, džez klub, bar, restoran, džez klub… I tako u nedogled. Ne verujući šta mu se dešava, kroči u prvi džez klub iz kojeg je začuo muziku… A tamo, imao je šta i da vidi…
Ne znam da li ste čuli: umrla je Vasilija Radojčić, istaknuta umetnica, sjajna pevačica izvornih i komponovanih narodnih pesama. Nisam pohodio vesti ni na TV ni online tokom dana i tek mi je komentar druga na fejZbuku doneo tu vest.
Da ne ponavljam informacije koje portali ada prenose metodom copy+paste; nađite vest sami negde, pa je pročitajte. Koliko (ne) vidim, samo je RTS izvestio. Tanjug – ništa!
Da Žikica nije pomenuo na fejZbuku, zaboravio bih.
Dana 18. septembra 1970. godine, Jimi Hendrix je otišao da svira nekoj drugoj publici.
Sve, sve, ali ovaj stih:
The broom is dreamly sweeping up the broken pieces of yesterday’s life…
Bio je najveći. I ostao.
Tužno mi je što mnogi misle da ga je đavo heroina odneo. Ne znaju ljudi, a svi prijatelji i saradnici svedoče: dok je izašao album Electric Ladyland (1968), bio je čist od svih teških droga i nikad više nije uzeo iglu. Njegov sledeći porok je bio alkohol… A tek je nedavno osvanuo podatak patologa koji je izvršio obdukciju: u ždrelu i plućima je nađena abnormalna količina crvenog vina, tolika da nije mogla tamo dospeti inhaliranjem ili povraćanjem… Ostaće znak pitanja.
(Tnx Žikica via FB)
Mogli bismo malo da produvamo uši. Ajd’ pa pripazite, ovo je za glasno slušanje:
Da, naravno: Steve Hackett, stari znanac. Pažljivi čitalac će se setiti da sam na samom početku života Suštine pasijansa zabiberio Firth of Fifth, numeru Genesis koja sadrži jedan od najlepših gitarskih sola u istoriji prograsivnog rocka,. E pa, deco, da vas podsetim da je ovaj dasa i autor i svirač tog sola…
Nastavite sa čitanjem… “Ide vikend, nismo davno: da malo zapržimo”
Danas je 68. rođendan Rogera Watersa. Aj, pa konjino matora, neka ti je sa srećom: dobrog zdravlja ti želim. I da sad malo smanjiš doživljaj: ova turneja je bila super! Pride smo zaboravili na gluposti koje si pravio…
Svaki pažljivi posetilac Suštine pasijansa koji rock muziku prati iole ozbiljno, setiće se da je Roger Waters jedan od osnivača grupe Pink Floyd. Nakon nezapamćeno velikog uspeha albuma Dark Side of the Moon (1973), u čijem kreiranju je njegov rad bio ključni u svakom smislu (autor kompletnog teksta i skoro svih muzičkih motiva), malčice je skrajnuo. To se još nije baš toliko primetilo na velelepnom albumu Wish You Were Here (1975), ali je postalo prilično jasno na albumu Animals (1977), koji može da se nazove poslednjim homogenim delom Pink Floyda kao pravog, autorski istrajnog benda koji stvara u sinergiji.
Naime, posle toga su počeli eksplicitni ego-tripovi Rogera Watersa koji su zamalo ukopali bend za sva vremena.