Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Podsećamo se najboljeg nasleđa popularne muzike.
Mom prijatelju i bratu Zoći danas je rođendan, baš da ne pominjem koji. Da mu poželim sve najbolje zdravicom za koju je sam kriv 
[EDIT: novembar 2011: skinuli su Silence – a ta numera nam je bila važna… Ovo gore je surogat – lepa pesma sa kič-slikom. Phui.]
I, naravno, neću zaboraviti ličnu poruku za svog prijatelja:
Živ mi bio, hombre!
Ne znam da li poznajete rad ovog gitariste. Čovek je imao snage da pomeri granice instrumenta u vremenu kad su drugi mislili da to nije moguće.
Zahvaljujući prijateljima koji neguju veoma dobru muziku u svojim fonotekama, pa još u HiFi varijaciji, Antonio Forcione odavno više nije tajna za mene. Suvoparno je i banalno reći, ali ne vredi, ne mogu da odolim: čovek je genije.
Numera Heartbeat je idealna za prvi susret.
Ima toga tamo još, pa poslušajte; mogući upit je i AFQ – Antonio Forcione Quartet, što je sjajna ekipa. Evo, da pomognem: ovo je mali presek jednog njihovog perfektnog koncerta, istog onog koji je počeo gore okačenim Heartbeat.
I šta da vam kažem: jedna prijatelj ima OVOL’KI plazma televizor, a doneo je ovaj koncert iz Rima pre par godina. Uživali smo u koncertu više od jednom…
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Bob Fosse, koreograf. Bob Fosse, reditelj. A šta može da ispadne kad se steknu dva takva talenta u jednom čoveku, nego zlo.
Ovo je najbolja koreografija modernog baleta ikada snimljena na filmu. Zapravo, možda i postoji bolje. Ali ja ne želim da znam šta bi to bilo.
It’s showtime, folks!…
Ja odoh ranije na spavanje, ustajem jako rano, a vama će blog sam da pusti ovo u 22:59. Znate već: pustite glasnije!
Jackson Browne je čovek koji je više uradio za druge nego za sebe (vidi dole). Čovek sa karijerom na kojoj treba da mu skinu kapu svi koji znaju bilo šta o muzici. Čovek koji nema nikakvih problema da posle četrdeset godina intenzivnog rada napravi nešto zanimljivo. Album Time the Conquerer (2008) je remek-delo, a politički angažovana pesma Where Were You je numera koju sam najviše slušao od svih za ovih nekoliko godina koliko last.fm prati moje kretanje… Slušajte ovo.
Nastavite sa čitanjem… “Petak je veče, hajde da malo zabiberimo…”
Tako mi nešto došlo… Volite li Mostly Autumn?
I odmah u nastavku treba slušati ovo:
E, tako.
Ako niste slušali glasno, niste čuli kako treba. Zapravo, potreban je malo solidniji audio izvor, i to da se čuje zajedno. Predlažem remasterizovanu kompilaciju Pass the Clock.
Mostly Autumn i Muse su mi vratili veru u muzičku scenu. Muse ćemo drugom prilikom, kad mi opet dođe žuta minuta.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
…pa je red. Deder, budite se. Zajebite televiziju, manite se i ostalih ispirača mozga, nego dajte to malo glasnije!
Mogu ja da se bavim sa stotinu žanrova muzike. Ama, koga bih ja lagao kad bih tvrdio da mi je nešto drugo draže od ovoga:
Glasnije, rekao sam! Jeste li pojačali? Idemo dalje!
Dok se ja ne konsolidujem, hajde da probamo nešto. Onako, kao fol, da se ne zna, kao to niko ne radi, kao nismo mi to tako nikada, kao. Kao kakao.
Baš da vidim šta će od ovog da ispadne. Pa ko zna, možda bude i ponovo. ili ne bude. Ili.
Očekujem fanove; mnogi već znaju. Očekujem da se navuče i poneki licemer. Ostale ću da zamolim da me ne napadaju, a pogotovo da me ne brane. Jer, muku mu ljutu, nije problem ovde. Pod uslovom da uopšte postoji neki problem.
Kad poslušate, istražite šta je. Tako je zanimljivije. A da je vredno, ne sumnjajte.
Upravo tako: i usporavanje je korisna stvar u rock’n’roll muzici.
Ali nije da nije, zakuvavam lagano u najavi sledeće epizode projekta “Mojih 125“. Posle ovog hinta, biće obaška i nadasve teško da pogodite o kom albumu ću da pričam sledeći put. 
Za mene je Little Wing najveća balada u rock literaturi, tačka. Istina, ja uvek najpre biram matičnu verziju Jimija Hendrixa. Ali, moćni rif Erica Claptona nije ništa manje ubedljiv, a šmek Hammond “krmače” samo pojačava efekat.
Nastavite sa čitanjem… “Ne da zapržimo, nego da malo usporimo”