Category: Ključne numere

I can tell by your eyes that you’ve probably been crying forever,
And the stars in the sky don’t mean nothing to you, they’re a mirror.
I don’t want to talk about it, how you broke my heart.
If I stay here just a little bit longer,
If I stay here, won’t you listen to my heart, ohh my heart?

Znam, čuli ste ovu pesmu nebrojeno puta kako je peva Rod Stewart, a pojma nemate ko je njen autor i kako zvuči u originalnoj verziji. Evo novog priloga za naš mali serijal o važnim pesmama koje nisu proslavili njihovi autori ili prvi izvođači, već neko drugi.

Nastavite sa čitanjem… “Ne želim o tome da pričam”

I was born in a dump lump
My mother died, my daddy got drunk
They left me here to die or grow
in the middle of Tobacco Road

Pre oko tri nedelje, zvanično sam načeo serijal tekstova o pesmama koje nisu proslavili autori ili oni koji su je prvi snimili, nego je pesma morala da “legne” u odgovarajućem trenutku na sceni, po pravilu u izvedbi nekog drugog, koji bi se usput i bolje omastio od te pesme. Ispitivanje uzroka tih dešavanja bi trajalo dugo i bilo bi teško, mada ne sumnjam da bismo na tom putu pronašli mnoge pikanterije. Nažalost, čestito istraživanje bi bilo stalni posao, a sumnjam da bi to iko hteo da plati baš meni… Ostaje mi da povezujem crtice kako znam i umem.

A na tom putu, jebotemiš, od resursa imam samo Internet. A na tom pustom i šarenom Internetu, suncetiebemžareno, pre neko veče sam utvrdio sa moj rođeni blog ispada referenca za projekat u koji sam zagazio.

Kako sad ovo da ispričam a da se pritom ne obrukam? Šta je ovde optimalan redosled? To očigledno neće biti kao i obično, ali s razlogom… No, prvo ide muzika. Pazi sad.

Nastavite sa čitanjem… “Dva koraka nazad na duvanskom putu”

Danas ću otvoriti jednu temu koja me odavno žulja. Istina, njome smo se već bavili, ali smo retko isticali šta se tu zaista dešavalo.

Elem, govorim o pesmama kojima su večitu slavu doneli drugi, a ne oni koji su ih prvi otpevali. Kao prvi primer, podsetiću vas da sam o pesmi “Hey Joe” pisao još pre četiri godine. Billy Roberts je čovek o koga se svet jako ogrešio, uključujući onog producenta koji je na prvi singl Jimija Hendrixa dopisao da je to tradicional, i nas koji mislimo da je veliki Jimi Hendrix doneo tu pesmu svetu. Ne: Jimi je tu pesmu “samo” proslavio, jer se desio pravi čas da svet tu pesmu čuje. A Billy Roberts je, jebiga, zaboravljen.

Nešto veoma slično se desilo i sa sledećom, današnjom pesmom. Poslušajte dobro.

Šta je bilo? Sad se i babo češka po glavi, a?

Nastavite sa čitanjem… “Komadić mog srca”

Verujem da znate ko je Marc Almond. Ovaj vanserijski pevač je tokom duge i plodne karijere pokazao da je postmodernoj vokalnoj interpretaciji važnije dodati pamet nego belkanto. Da nije tako, njegov glas ne bi bio dovoljno ubedljiv. Da nije tako, Almond ne bi smeo (ili bi smeo, pa bi propao u pokušaju) da zahvati i neke veoma neobične muzičke materijale. Poput ovog.

(Originalni spot onemogućava ugradnju na stranice: pogledajte ga direktno na Cevki.)

Nastavite sa čitanjem… “Rode ili ždralovi, ponekad je svejedno”

A desert road from Vegas to nowhere
Some place better than where you’ve been
A coffee machine that needs some fixing
In a little café just around the bend…

Da li ste gledali film Bagdad Café (1987)? Ako niste, pronađite način da učinite to. Neću vam prepričavati taj film: kad se pretvori u reči, radnja zvuči banalno. Slojevi su ono što kombinaciju te priče, slike i muzike čini veličanstvenim delom… A pre nego što se tokom gledanja potpuno zbunite pitajući se “zar je moguće da Holivud ipak…”. Ne, nije moguće da Holivud ipak napravi niskobudžetno remek-delo u kojem se, za početak, ne vređa inteligencija gledaoca. Za taj posao, na američkom tlu su zaduženi drugi:  nezavisna produkcija, Tarantino (koji je potekao iz prve grupe i nikad to nije zaboravio) i strana produkcija. U slučaju ovog filma, nemačke pare su sačuvale duh divnoj priči.

A dušu onoj slici prevrele prašine pokraj puta kojem je i bog rekao laku noć dala je ova pesma.

Beskrajno tužni tonovi. Savršen kontrapunkt fenomenalnoj fabuli koja na mahove izaziva utisak da će se svakog časa pretočiti u burlesku.

Nastavite sa čitanjem… “Žudnja za životom u vukojebini u pustinji Mohave”

Stotinu me muka snašlo. Hteo bih jedno, moram drugo. Rad je muka: koliko god da voliš svoj posao, postoje granice, jer čoveku nije svojstveno da trpi moranje. I eto, pisao bih više, svrbe me prsti da pustim mašti na volju i da pomognem našem vrednom muzičkom uredniku bar malo, ali ne ide dok ne uhvatim vikend.

Benasta stvar je u tome što imam pripremeljeno dvadeset zicera za pisanje, ali onda preko njih uleti pravi dragulj, ma legne k’o saliveno. I šta onda drugo da uradim ili kažem, nego da pastim ovo u vaše uši i vaše duše.

Nastavite sa čitanjem… “Nekome moraš služiti”

Sva je istina i ja od toga ne mogu da pobegnem: ako izuzmem nešto vrlo malo aktuelne muzike koja mi je bila po volji osamdesetih, trendovsu muzičku scenu te decenije sam uglavnom ignorisao. Ajde-de: slušao sam Dire Straits, čak sam pohodio koncert grupe Queen, po volji mi je bio Sting. Uživao sam u muzici Kate Bush, duboko poštovao Petera Gabriela, provaljivao liriku Springsteena. Navijao sam da opstane makar i krnji Pink Floyd i potajno se nadao da će se Led Zeppelin ipak ponovo ujediniti. Nadao sam se da će se Clapton vratiti na put pravednika i da će se okanuti tog eksperimentisanja sa produkcijom Phila Collinsa. Zabio sam glavu u šezdesete i sedamdesete i bio veoma uporan u nastojanju da tu muziku istražim do detalja (što mi je uspelo; trajalo je preko 20 godina, ali to je neka druga priča).

Naravno, trendove je diktirao MTV i pred njim su popustila i najveća imena; pravila igre su se promenila. Ponekad sam ga pratio, mada je to za mene bila decenija kad sam najzad razvio svoj animozitet prema televizoru i televiziji (opstalo do danas, hvala na pitanju). Bilo je muzike koja mi se dopadala u toj formi, ali ako izuzmem gorepomenute, nikad nisam kupio nijedan nosač zvuka svih onih koje su osamdesete donele kao nešto sasvim novo.

Dobro de, dva albuma od Sade…

Prosto, nisam ih poštovao – mea culpa – osim jedne grupe iz Londona. A i pred njima sam kapitulirao kad su osamdesete bile već na izmaku.

Nastavite sa čitanjem… “To mora da je anđeo”