Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pohađamo koncerte i pričamo o njima. Takođe, kvarnjak: pričamo o video zapisima koncerata.
Postoje razne vrste zamlata. Pogotovo su opasni oni koji svom predmetu zamlaćivanja prilaze elaborativno i u očekivanju da će celi svet da im se divi. Najgore od svega: ponekad im uspe. I onda, ostaje da se priupitamo ko je ovde lud.
Nastavite sa čitanjem… “Koncert za pisaću mašinu i orkestar”
Kako mogu biti nacionalist, ja sam bio prvak sveta! (Mate Parlov)
Metallica je bend koji se bavi podvrstom pop muzike piktoresknog naziva heavy metal. Ovo je kondenzovana definicija koja Metallicu smešta u njeno prirodno stanište i postavlja granice očekivanjima. Pop muzika jeste forma zabave, kao cirkus ili fudbalska utakmica. Njen cilj je da maksimalno približi koncertno izvođenje obliku u kojoj se publici predstavila na nosaču zvuka, jer je upravo tačna reprodukcija ono što publika očekuje, pošto je to preslušala, to joj se sviđa i to želi ponovo i ponovo da čuje. Heavy metal, kao podvrsta popa, uzima tvrđu formu i kroz muziku i kroz teme kojima se bavi, čime može da zavara kako nudi više od popa po definiciji (ekstreman primer je bend Queensryche, koji su čak ponekad zvali intelektualni heavy metal).
Februar 2012. godine deluje kao da ćemo ga dugo pamtiti po niskim temperaturama, snegu, vanrednoj situaciji (kao da je pa nekada i ukinuta u Srbiji?)… barem do sledeće zime.
S obzirom na to da znam da ima onih koji ne uživaju na temperaturama ispod nule i koji bi radije u kući presedeli/preležali/prespavali najhladnije godišnje doba, predlažem im dva koncerta, prema svom, isključivo egoistično svom izboru, a sve u nadi da će izbor oni stariji od mene pohvaliti, a mlađi se zainteresovati.
Potrebno je vrlo malo: dobar internet protok i par solidnih slušalica na ušima.
Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink sluša radio. Tačnije Radio Beograd 1. Čini on to često, tokom odlaska na popodnevni trening, jer baš u to vreme ide emisija Susretanja u koju, kad god mogu, autori dovode holandske kompozitore i/ili izvođače takozvane moderne ozbiljne muzike. Spajam lepo i korisnije, razmišlja Jan Venegoor of Hesselink. Lepo je biti obrazovan, ali je korisnije biti patriota.
Danas gostuje Kompozitor Rastislav Kambasković, čije su Kompozicije bile predmet Koncerta na Kolarcu. Ozbiljnim glasom Kompozitor objašnjava trenutke nadahnuća i noćnog nesna na vest o smrti Vere Pavladoljske, čemu sledi baritonski uzlet sa Koncerta: „Voooooooooolim teeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeee na [pauza] sveeeeeeeeeeetuuuuuuuuuuu“, dok se u pauzama čuje nešto što bi se jedino moglo opisati kao žar borbe dva majmuna bez sluha. Tu nije kraj, sledeća je sonata za dve violine. „Zapitao sam se“, reče Kompozitor, „zašto akordi moraju da se ređaju određenim redom? Odgovarajući na to pitanje, došao sam do Kompozicije gde se dve violine čuju kao četiri.“ Skroman neki čovek, kaže sebi Jan Vennegoor of Hesselink. Buka koja se čuje boli kao da je pravi šesnaest violina dok ih sviraju trogodišnji nosorozi upravo izbačeni sa prijemnog ispita Muzičke škole za bezuslovno netalentovane čijim su profesorima hirurški ugrađeni konjski živci.
Svaka čast Kompozitoru, on muzikom uspeva da iskaže svoju večitu borbu sa izgovorom sopstvenog imena, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, ugasi radio, sa osmehom na licu dade gas, i nastavi da vozi kroz beskraj zeleni.
Ako sam dobro shvatio, ovo je emitovano u toku intermenca intermeca na Novogodišnjem koncertu u Beču 1. januara 2012.
Maestralno.
Primereno za Badnji dan. Predlažem da ovo pustite da svira u pozadini nekoliko puta u toku dana.
A Beč?… Pa, tako je to bilo za vakta carevanja nad frtaljem Evrope…
(Tnx Nebojša)
U danu za nama, dok sam se ja odmarao celog popodneva i večeri, promakla mi vest da je rođendan Neilu Youngu. Pa dobro, u Kaliforniji je devet sati manje nego ovde kod mene, tamo je sad popodne i žurka se tek priprema.
Neil Percival Young je rođen u Torontu 12. novembra 1945. godine. A dalje je sve istorija, poput one informacije da je pod uticajem visoke temperature napisao Down by the River, Cinnamon Girl i Cowgirl in the Sand u intervalu od oko 48 sati. A album Everybody Knows This Is Nowhere (1969) čak ne smatramo ključnim delom Majstora…
Jednom ću vam detaljno pričati o tom čoveku i o razlozima što ga poštujem više nego bilo koga od stare garde ko je još uvek aktivan na sceni. Za večeras, povodom 66. rođendana, izvlačim njegov najluđi nastup u poslednjih desetak godina (a imao ih je nekoliko vrednih trajnog pamćenja), zabeležen na velikoj sceni festivala Glastonbury 2009. godine.
Ako nekim slučajem nemate vremena, premotajte na drugu polovinu poslednje numere u špilu. Mada, bilo bi korisno da pogledate sve, jer Neil Young je čovek čija poruka se tumači između redova. A ako nemate nameru da ovo slušate glasno, idite i radite nešto drugo.
Samo napred.
Bila je ovo klasična literatura. A sad malo prangije koju je cela jedna generacija u Sijetlu imitirala, a samo je nekima uspevalo da liče.
Nastavite sa čitanjem… “S malim kašnjenjem: Happy Birthday, Neil Young!”
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Nastavite sa čitanjem… “Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011”
I tako, dok vi otvarate stranice na Suštini pasijansa, a automat se brine da prilozi idu redom u zakazano vreme, Jasna i ja smo se iskrali i upravo smo na koncertu Gibonnija na Spensu.
Prosto, tako.
I još malo sa koncerta u Subotici 1. decembra 2010, gde sam takođe bio prisutan. Strpite se tokom prvih minut-dva.