Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
I tako, dok vi otvarate stranice na Suštini pasijansa, a automat se brine da prilozi idu redom u zakazano vreme, Jasna i ja smo se iskrali i upravo smo na koncertu Gibonnija na Spensu.
Prosto, tako.
I još malo sa koncerta u Subotici 1. decembra 2010, gde sam takođe bio prisutan. Strpite se tokom prvih minut-dva.
Moram da obeležim godišnjicu odlaska velikog muzičara. Ako počnem da serem kvake kao Teofil°, upozorite me odmah.
Danas je dvadeset godina kako je otišao najbolji kafanski pevač koga je Srbija imala u drugoj polovini XX veka. No, ne zaboravimo: Toma Zdravković je bio i pesnik i kompozitor svoje muzike. Bio je kompletan autor u žanru koji prozapadni komentatori toliko zdušno pokušavaju da pronađu u katalozima da je to prosto tužno i patetično. Svaki kreten će vrlo lako utvrditi da je Toma muzičar iz faha novokomponovane narodne muzike. A pošto je sopstveno mišljenje u Srbiji ravno deliktu, najbolje će biti ako tihom aklamacijom dozvolimo autorima glupih kvalifikacija da one prežive kao istina.
E, dragi moji. Nije ovo Amerika. Brkanje referentnog okvira u kome je muzika nastala sa muzičkim izrazom u koji je ta muzika ukalupljenja ne stoji dobro mimo tog kontinenta. Ne trudite se: trpanje postmoderne muzike u žanrove je Sizifov posao. A ako vam forma predstavlja ključ za suštinu, džaba se i trudim da vam skrenem pažnju.
Boktemazo, nisam ni znao da je još živ. A ne samo da je živ i aktivan, nego i ubada dobitke…
Ima jedna scena u filmu Godfather III: slavi se to što je Michael Corleone kupio dobio viteško zvanje i orden od Vatikana. Među prisutnima je, dakako, i Johnny Fontane, pevač (ili, kako Ameri vole da kažu za takve: crooner) kome je Vito Corleone pomogao više od jedanput u karijeri po metodi “made them an offer they couldn’t refuse“; pride, setite se glave trkačkog konja u krevetu onog producenta u prvom delu, to je taj… Uglavnom, dužan familiji za sve što ima, čuveni pevač se pojavljuje na svim svečanostima i peva za njih… U jednom času u sceni te proslave u trećem filmu, Michael odlazi nekud, a Johnny ga pita:
– Pa dobro, kuda ćeš sad? Taman sam hteo da otpevam tvoju omiljenu pesmu!
A Michael mu kaže:
– Idem u kuhinju, našao sam tamo neke ploče Tonnyja Bennetta…
– * –
Danas sam pročitao da je Tonny Bennett postao najstariji muzičar čiji album je dosegao prvo mesto na Billboardovoj top listi top 200 albuma. Za njega je to prvi put da osvoji prvo mesto – a već mu je 85 godina.
Album Duets II se posrećio matorom keši: reč je o dobrom produkcionom planu za interpretaciju standarda sa mnogim VIP gostima. I, vala, uspelo je: Lady Gaga, k.d. lang, Aretha, Sheryl Crow, Norah Jones, Natalie Cole…. i Amy Winehouse.
I tako čovek, ni kriv ni dužan, ispade najsrećniji lešinar ove godine. Taj duet vas čeka na vrhu jutjub kanala Tonnyja Bennetta. Sticaj okolnosti je hteo da tako ispadne; priznaćete, to je fenomenalan duet.
Ja ću ipak da se pozabavim nečim drugim.
Počeću vicem koji znam barem 25 godina. A onda da obeležimo godišnjicu odlaska najveće face koju je džez imao.
– * –
Umre neki malo poznati džez muzičar, pa dospe pred Svetog Petra.
– Jaooo, opet džezer… Stvarno mi muka od vas mudrosera… Deder da vidim šta ti piše u Knjizi, da ti pravedno zabiberim kad te pošaljem dole… Hm… Šta je bre ovo?… Proveo ceo život sa jednom ženom? Pa još joj davao celu zaradu i svake godine je vodio na letovanje? Platio deci dobro školovanje? Pio samo dva-tri piva na veče? ŠTA??? Svirao na dobrotvornim koncertima??? Poklanjao deo love sirotištu???… Koji si bre ti? Ovo još nisam imao sa džezerima… Pa, ’ajde dobro, valjda ima i to, to samo Šef zna… U redu, baki, ideš u raj! A pošto si mi prvi ovakav slučaj među džezerima, red je da te nešto častim. Evo, kad ti se otvore rajska vrata, pred tobom će se ukazati ona vizija raja koju odavno imaš. I to će ti biti raj do sudnjeg dana!
Kroči džezer kroz zlatne dveri kad su se otvorile. I pred njim se ukaza nekakva ulica bez kraja, veoma nalik 51. ulici na Menhetnu. Da li je sumrak ili svitanje, nije mogao da oceni. A niz ulicu, lokali: bar, restoran, džez klub, bar, restoran, džez klub… I tako u nedogled. Ne verujući šta mu se dešava, kroči u prvi džez klub iz kojeg je začuo muziku… A tamo, imao je šta i da vidi…
Ne znam da li ste čuli: umrla je Vasilija Radojčić, istaknuta umetnica, sjajna pevačica izvornih i komponovanih narodnih pesama. Nisam pohodio vesti ni na TV ni online tokom dana i tek mi je komentar druga na fejZbuku doneo tu vest.
Da ne ponavljam informacije koje portali ada prenose metodom copy+paste; nađite vest sami negde, pa je pročitajte. Koliko (ne) vidim, samo je RTS izvestio. Tanjug – ništa!
Udarila kiša, ali suncokret je odavno pokošen; biće malo nevolje sa berbom kukuruza. I sad, ne znam baš kako je i zašto ispalo kako je ispalo, ali meni je došlo da malo prevrćem po muzičkoj arhivi… I po hodnicima vremena.
Sećate li se ovoga?
A ovoga?
Da Žikica nije pomenuo na fejZbuku, zaboravio bih.
Dana 18. septembra 1970. godine, Jimi Hendrix je otišao da svira nekoj drugoj publici.
Sve, sve, ali ovaj stih:
The broom is dreamly sweeping up the broken pieces of yesterday’s life…
Bio je najveći. I ostao.
Tužno mi je što mnogi misle da ga je đavo heroina odneo. Ne znaju ljudi, a svi prijatelji i saradnici svedoče: dok je izašao album Electric Ladyland (1968), bio je čist od svih teških droga i nikad više nije uzeo iglu. Njegov sledeći porok je bio alkohol… A tek je nedavno osvanuo podatak patologa koji je izvršio obdukciju: u ždrelu i plućima je nađena abnormalna količina crvenog vina, tolika da nije mogla tamo dospeti inhaliranjem ili povraćanjem… Ostaće znak pitanja.
(Tnx Žikica via FB)
Teško mi je da se zbližavam sa fotografijama, ali ova je za mene zaista veoma posebna. Možda zbog one koju nisam uslikao.
Kada pohodim koncerte, ne nosim fotoaparat sa sobom. Poslednji put sam namerno nosio aparat na neki koncert, ako se ne varam, 2004. godine, kad sam pohodio Jethro Tull u centru Sava. Pola koncerta sam proveo batrgajući se da smestim fotoaparat negde gde mi neće smetati, a kad sam hteo da slikam, to je trajalo… Posle toga, rekoh sebi: nikad više. Na koncerte idem da ih gledam i slušam, da uživam. Nisam pokušavao da slikam čak ni zicere: recimo, kad smo jula 2010. gledali Jeffa Becka iz trećeg reda centra Sava… Neka nosi aparat ko mora, ja ne moram. Biće fotki na netu, biće video snimaka na netu, a ja ću prosto da uživam.
Jedini izuzetak od ovog pravila je Nišville. Dva dosadašnja pohoda na ovaj jazz festival u Nišu su prošla uz nošenje torbice sa opremom, jer sam bio u režimu letovanja, a ja na svakom letovanju moram da iskažem neku maniju; ovih godina, to je fotografija. 
Ali, opet nisam nešto mnogo slikao; možda tek po par fotki kad se uluči prilika, bez namere da se previše mučim. Prosto, znam da moja sprava nije na visini zadatka, i pored jakog blica –jer blic ubija atmosferu. Za slikanje scene je potrebno imati ISO800 bez previše šuma iz aparata, čestit teleobjektiv koji može da pruži barem f/4 i optička stabilizacija, jer valja slikati iz ruke sa veće daljine. Sve to nemam, pa zato kad podignem fotoaparat na svirci, povodim se čudesnom logikom “šta ispadne, ispašće”.
E, tako to ispade na ovoj fotografiji.
Na slici je Steve Hackett, engleski gitarista koji se nalazi u vrhu liste mojih omiljenih muzičara u sferi prog rocka. U rukama drži unikatni primerak gitare Fernandez Les Paul Burny sa sustainerom, Floyd Rose pickup serijom i sa dva nezavisna električna kola.
Fotografiju sam odapeo 14. avgusta 2010. godine u Nišu, na festivalu Nišville; dok je na desnoj sceni svirao ko je već svirao (zaboravio sam i ne nalazim za shodno da se setim), već sam zauzeo busiju ispred leve scene na kojoj je sledio nastup…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna iz foto-arhive: Steve Hackett na sceni”