Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Mogli bismo malo da produvamo uši. Ajd’ pa pripazite, ovo je za glasno slušanje:
Da, naravno: Steve Hackett, stari znanac. Pažljivi čitalac će se setiti da sam na samom početku života Suštine pasijansa zabiberio Firth of Fifth, numeru Genesis koja sadrži jedan od najlepših gitarskih sola u istoriji prograsivnog rocka,. E pa, deco, da vas podsetim da je ovaj dasa i autor i svirač tog sola…
Nastavite sa čitanjem… “Ide vikend, nismo davno: da malo zapržimo”
Uz reči koje je Warren Zevon poručio svetu u času kad je zakoračio na poslednji stepenik za nebo, prisećamo se mračnog, ali veličanstvenog albuma The Wind. Ovaj kauboj je umro u sedlu: danas osam godina.
Sva je istina da sam za Warrena Zevona saznao kasno, tokom devedesetih i uz pomoć prijatelja. Na prvi susret sa muzikom tog čoveka, reagovao sam dvojako. Prva reakcija beše “Warren who?”, kako i danas reaguje mnogo mojih poznanika kojima je ovaj čovek prošao ispod radara.
Zašto se na sledećem snimku pojavljuje Jackson Browne i kakva je i kolika njegova uloga u vraćanju Warrena Zevona na scenu 1976. godine, ispričaću vam drugi put.
Druga reakcija mi je usadila mišljenje koje zastupam i danas, na ljutnju paušalnih ljubitelja onog drugog: Warren Zevon je sve ono što Bob Dylan nikad nije smeo da bude. Nije nikakva tajna: Mr Zimmerman je kalkulisao dok je Mr Excitable Boy hodao ivicom.
Bilo je iznenađenja u otkrivanjima koja su usledila. Bilo je i prevrtanja naglavačke kada bih najzad shvatio neke odnose (ko kosi, a ko vodu nosi). I prosto da ne znaš više šta je luđe u celoj priči: muzika, tekstovi, možda čak biografija autora…
Danas je 68. rođendan Rogera Watersa. Aj, pa konjino matora, neka ti je sa srećom: dobrog zdravlja ti želim. I da sad malo smanjiš doživljaj: ova turneja je bila super! Pride smo zaboravili na gluposti koje si pravio…
Svaki pažljivi posetilac Suštine pasijansa koji rock muziku prati iole ozbiljno, setiće se da je Roger Waters jedan od osnivača grupe Pink Floyd. Nakon nezapamćeno velikog uspeha albuma Dark Side of the Moon (1973), u čijem kreiranju je njegov rad bio ključni u svakom smislu (autor kompletnog teksta i skoro svih muzičkih motiva), malčice je skrajnuo. To se još nije baš toliko primetilo na velelepnom albumu Wish You Were Here (1975), ali je postalo prilično jasno na albumu Animals (1977), koji može da se nazove poslednjim homogenim delom Pink Floyda kao pravog, autorski istrajnog benda koji stvara u sinergiji.
Naime, posle toga su počeli eksplicitni ego-tripovi Rogera Watersa koji su zamalo ukopali bend za sva vremena.
Dobar dan da se setimo najboljeg pevača kojeg je rock’n’roll ikada imao.
Freddie Mercury, pevač grupe Queen i, izvesno, jedna od najharizmatičnijih ličnosti u kompletnoj istoriji rock provenijencije, rođen je na današnji dan 1946. godine, pre tačno 65 godina. U to ime, Google je napravio doodle koji je flash spot.
Samo kliknite na današnju sliku na naslovnoj stranici za Google upite; ako ovo čitate posle 5. septembra 2011 (po US vremenu, dakle nakon 9 ujutru 6. septembra), potražite taj doodle u matičnoj kolekciji.
Prvi klik pokreće animirani spot Don’t Stop Me Now. Deder, da se prisetimo velikog hita; zavređuje tri i po minuta pažnje.
Ako na Google stranici ponovo kliknete na spot koji svira, bićete prebačeni na upit o Frediju.
Ovaj slučaj je odredio šta će danas biti fotografija dana. Malo ću da vas draškam svojim primerkom ulaznice za koncert grupe Queen na Népstadionu u leto 1986. godine. Ne samo da sam bio jedan od 100.000 prisutnih na tom koncertu, nego sam jedva ostao živ u “kazanu”. Eh, onda se to moglo; danas sam više nego duplo stariji…
Ali, upadoh u digresiju…
Freddie je otišao 24. novembra 1991. Bio je žrtva svog načina života: nije bilo rešenja za tu paku bolest onda kao što je nema ni sada. Ostaće upamćeno da je od zvaničnog saopštenja, u kome je Freddie objavio da boluje od AIDS-a, do časa smrti prošlo jedva nešto preko 24 sata. Ostaće zabeleženo i to da su ga lešinarili rođeni prijatelji iz benda. Ali, to je neka druga priča.
E, svašta… Baš svašta. Dokle dopire licemerje jednog društva, da mi je znati. Ne pere ih ni to što su obrnuli čunak. Mada, nisu oni Srbiji ni do kolena u tom sportu…
Maločas pročitah na blogu NME: Savet za standarde u emitovanju u Kanadi (CBSC), glavni cenzorski organ te države, juče je odbacio zabranu sa javnog emitovanja pesme Money for Nothing grupe Dire Straits, jedne od ključnih numera romantičnog vremena rocka, iz doba kad je vazduh bio čist, seks prljav, a MTV avangardno mesto. Boktemazo, pa čak je i spot bitan u istoriji: to je prvi hibridni muzički spot čiji animirani deo je kompletno renderovan na računaru. Da se prisetimo…
Uva muva…
A zašto su uopšte udarili rampu? Zato što je neki mamlaz iz Donje Pripizdine na Nju Faundlendu čuo tu pesmu na radiju (koji verovatno, teoretski pokriva populaciju od 5.950 stanovnika) i u njoj prepoznao da se triput pominje reč faggot, tj. termin that little faggot (žargonski izraz sa značenjem “taj pederčić”). E, onda se taj puritanac požalio, a Kanada voli da pokazuje kako je demokratična i kako se brine o osećanjima svih svojih građana. I tako, brže-bolje zabraniše pesmu, na pravdi Boga.
Utisak koji je izazvan verovatno ne treba prepričavati: blamaža je bila vrhunska. Na stranu sarkazam: još od te 1985, kad je objavljen album Brothers in Arms, postoji radijska verzija numere Money for Nothing sa autocenzurisanim tekstom, baš u anticipaciji ovakvih slučajeva. Ali svejedno: ovde je rampa bila brža od pameti, a birokratsko načelo o zaštiti građanskog morala brže od kritičkog razmišljanja.
Neće to stati: tek je počelo.
Nastavite sa čitanjem… “Kanada povukla zabranu za “Money for Nothing””
Jeste da je u penziji, jeste da se svi pitamo hoće li se ikad ponovo obreti u studiju i na sceni, jeste i to da nam nije ostao dužan ništa, ali David Bowie ne prestaje da iznenađuje čak ni kada neko drugi učini nešto u njegovo ime…
Ground control to Major Tom… Ne znam da li volite muziku i pojavu Davida Bowiea, ali kako god bilo, siguran sam da niste imuni na Space Oddity, jednu od ključnih numera iz vremena space rock ere. Deder da je čujemo, pa ću tek onda da vam ispričam glavnu stvar…
(aj’ klikni ovde – najbolja verzija spota na jutjubu ne može da se ugradi na spoljne stranice)
Trideset pet godina slušam ovu pesmu i uvek se naježim, makar na časak, na stihu your circuit’s dead, there’s something wrong… Moguće da je to zbog onog oštrog tona gitare preko reči circuit…
Elem, ova pesma, jedna od ključnih u rock muzici, nedavno je preinačena u koncept slikovnice za decu! A da bi stvar bila luđa, PDF možete preuzeti besplatno!
No, ajmo redom.
Sve je krenulo kad se na blogu vesti časopisa New Musical Express, u koji redovno zavirujem, pojavila informacija o tome kako će numera Space Oddity biti pretvorena u knjigu za decu. Klik po klik, zateknem se na sajtu autora koncepta: Andrew Kolb je dizajner koji nalazi inspiraciju u muzici koju voli. Space Oddity odavno doživljava u slikama (hm – a ko tako ne čini?) i osetio je potrebu da uzvrati kreacijom. Koncept je već pretvoren u delo, ali ono zasad ne postoji na papiru.
Međutim, iznenađenjima nema kraja: slikovnica je besplatno dostupna kao PDF koji možete preuzeti linkom sa stranice na sajtu autora. PDF je velik 13,2 MB i vredi svaki preneti bajt!
[EDIT: Nije više, nažalost.]
A hoće li se slikovnica pojaviti i na papiru, nejasno je u ovom času.
Uzgred: ne propustite da pročitate impresum knjige: dobro ćete se nasmejati. 
Ah, da: koristim priliku da vas uputim na još nešto… Obavezno pročitajte otvoreno pismo Davidu Bowieu pod naslovom Please Don’t Retire. Rado bih se potpisao ispod svakog slova tog pisma.
(Via)
Lagan dan, opuštencija prvi put posle ko zna koliko vremena, čak i dremka na Suštini pasijansa. Vreme je za malo muzike, a?
U potpuno opuštenom maniru, rad sam da podelim sa vama nekoliko numera. Jedino im je zajedničko to što su do mene došle kao preporuke prijatelja u čiji muzički sud verujem, čak i ako nam se ukusi ne slažu u potpunosti.
Prva numera je neverovatna živo odsvirana krljačina kakvu odavno nisam čuo: kanadski acid-folk grupa Lee Harvey Osmond je ekipa vredna pažnje. Ako volite ovakvu muziku, predlažem da malo pročačkate fonografije članova grupe; mogli biste se veoma iznenaditi. Preporuka starog lisca, Žikice Simića, putem fejsbuka.
Auh!…
Nastavite sa čitanjem… “Ponovo radi džuboks! Ponovo radi džuboks!…”
Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.
Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.
[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]
Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.
Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:
Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.
Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.
Počivaj u miru, Majstore.