Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Tri pesme iz JC Superstar

Hteo sam da napravim ceo presek, ali to ću uraditi kad dođe red na matični album u priči o mojih 125… Za večeras, tri prelepe arije iz poznate rock opere…

Jesus Christ Superstar (1970) je za mene važan album. Ispričaću vam jednom. Pošto su već kasni sati, ne mogu da puštam muziku glasno, a tu rock operu iz principa neću da slušam na slušalicama. Zato biram tri tihe arije, tri remek-dela. Ova tri klipa su iz istoimenog filma, snimljenog 1973.

Prva arija je priča o dilemi koju Marija Magdalena imala još otkad ju je Isus poveo sa sobom. Sada sluti kraj i preispituje svoju ljubav prema Hristu. Peva fenomenalna Yvonne Ellyman.

Nastavite sa čitanjem… “Tri pesme iz JC Superstar”

Neil Young – Le Noise

Prošlo je možda dva-tri meseca od poslednjeg slušanja. Kako god okreneš, ovo delo ulazi u stalni sastav najvrednije muzike koju držim blizu.

Neil Young - Le Noise (2010); produced by Daniel LanoisZnam da ima relativno mnogo onih koji ne vole Neila Younga. Šta ću im ja: najteže mi pada kad čujem da ga ne vole zbog unjkavog glasa. Dobro de, NY sigurno ne bi prošao prijemni za kakav belcanto, ali on obitava u žanrovima koji nisu imperativ lepe muzike. To tu muziku ne čini ništa manje vrednom. I značajnom.

Četrdeset pet godina karijere u kojoj ima ključnih sadržaja za tri debele karijere, a padova nema. Neil Young je jedini pripadnik rock’n’roll provenijencije koji još uvek pamti čemu rock’n’roll služi, pa je tako usput javno pozvao na opoziv američkog predsednika, usput ga nazivajući imenima koja je svakako zaslužio, ali niko drugi nije imao muda da ih izrekne. ako niste slušali Living with War (2006) kad se pojavio, propustili ste možda najveći događaj u rock muzici u 21. veku. Nastavite sa čitanjem… “Neil Young – Le Noise”

Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu

Džoni fotografisan u svom domu podno UtrehtaDobro de, ovo su kućni snimci, a šta god tvrdili na blogu Ravno do dna, zna se da Branimir Džoni Štulić drži jednu akustičnu Martin gitaru u svojoj sobi.

Dakle, ima tamo jedna stranica od pre nedelju dana na kojoj je pohvatano šest pesama koje su ko zna kad i ko zna kako procurele iz Džonijevog dobrovoljnog progonstva.

Aj-ši, aj-ša, jebat’ ga, konja jaše subaša…

Nastavite sa čitanjem… “Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu”

Richard Thompson – Hard on Me

Dok se priprema sledeći tekst u ciklusu Mojih 125, prethodi malo zagrevanje najubojitijom numerom sa albuma o kome pričam ovog puta.

Kad čujem gitariste poput Richarda Thompsona, setim se one krilatice: kad je neko lud, tu nema pomoći.

Ova izvedba Hard on Me najluđeg gitariste na svetu je zabeležena pre samo četiri dana… Deset minuta potpunog cirkusa.

Istina, ova izvedba i dalje ne prevazilazi onu verziju odsviranu u Austinu, na kojoj Denny Thompson (koji je smao prezimenjak, ne i rođak) dva minuta uvijao kontrabas u čvor, odvezivao ga, vezivao mašnice, igrao kolariću-paniću i usput učinio da nam svima brada bude elegantno opuštena ispod otvorenih usta niz koja se, nimalo suptilno, sliva slina.

Treću priču o mojih 125 ćete čitati tokom uskršnjih praznika.

Rasle tikve na bunjištu

A sad malo nepatvorenog rock’n’rolla za nedelju ujutru. Tri, četr’:

 

Davno beše… Bilo je to, što reče jedan moj prijatelj, onih godina kad je vazduh bio čist, a seks prljav… Pripadnici moje generacije (i oni tek malo mlađi) setiće se da su ova dva rokera Hot smile bili puleni Milovana Ilića Minimaksa, koji ih je prvi put doveo u TV šou Od glave do pete, a kasnije ih je uredno puštao u radio emisiji Tup-tup ili ih montirao u razne izjave kojekakvih šalabajzera. Replika ajd’ odatle bre se odatle raširila kao arhetipska uzrečica za skretanje pažnje drugome da prestane sa lupanjem gluposti.

A sad, još jednom!

Da malo zabiberimo: Traffic

Taman sam se pitao šta da vam zavarim za petak veče, kad na Radio Paradise zasvira 40,000 Headmen, i to živu verziju. Nisam imao kud.

Traffic beše velika grupa. Jedna od najvećih, do dana današnjeg. Dovoljno progresivno da izaziva rad malih sivih ćelija. Dovoljno bluesy da vam prija svako piće uz tu muziku. Dovoljno folk da vam bude toplo oko srca. I dovoljno rock’n’roll da vam krv proključa.

Nije čas da vam držim predavanje o grupi Traffic, ali da kažem da bilo koje ime iz prve postave grupe, formirane 1967. godine, u meni izaziva malecki, ali primetni talas jeze: Chris Wood, Dave Mason, Jim Capaldi, Steve Winwood. Svako je dao značajni deo sebe bendu, a potonja dvojica su opusu grupe ostavila neke od svojih najsvetlijih stvaralačkih momenata.

Nastavite sa čitanjem… “Da malo zabiberimo: Traffic”

Kako zabiberiti utorkom uveče

A gde to piše da moram da čekam petak da vam zavarim nešto vredno glasnog slušanja? Prepirite se sa ukućanima i komšijama još večeras!

Nakon drugog nastavka priče o mojih 125 i nekih ličnih reakcija, beše i onih koje je zainteresovala moja uzgredna opaska o koncertu Davida Gilmoura na festivalu Meltdown. I tako, reč po reč, opet dođoh do izuzetno dragog momenta sa tog koncerta. Ovo je svirka koja pripada kategorijama “nema laži, nema prevare”, “ko preživi, pričaće” i “pusti jače”.

I pusti to malo jače, nemoj da se stidiš.

Nemam šta da komentarišem.  Gle vraga, neću vas daviti nikakvim podacima ovog puta.

A onda je sagoreo

Kurt Cobain (1967-1994)

Citat dana dolazi od onog ko je sve razumeo, ali nije umeo da prenese drugima. To ga je koštalo glave.

 

Radije bih da me mrze zbog onog što jesam nego da me vole zbog onog što nisam.

Kurt Cobain