Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza

David Gilmour – David Gilmour (1978)

Mogu na prste da izbrojim prilike kad sam do poslednjih detalja upamtio epizodu kupovine neke ploče. Ko je mogao da pretpostavi da će baš ta ploča utemeljiti neke moje kasnije potrage?

Posle prve ploče koju sam kupio sutradan posle gotovo incidentalnog useljenja gramofona u moj sobičak, veoma brzo sam širio svoju vinilnu fonoteku. Ne baš da je bilo mnogo novca, nego je ploče krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stvarno bilo lako kupovati. Za manje od dve godine, do polaska u drugi razred srednje škole, u mojoj fonoteci se nalazilo oko 150 ploča na kojima sam znao naslov svake pesme. Ama, znao sam svaki ton i svaki krc.

No, tih prvih dana je bilo najzanimljivije: štedeo sam svaki dobijeni dinar ne bih li kupio još jednu ploču. A kada dođe letnji raspust, zaradio bih neki dinar radeći u polju. Onda bih otišao u posetu tetki u Zemun, a vraćao bih se sa desetak ili više ploča… I zamislite samo facu prodavca u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu kako čita spisak koji mu daje golobradi klinac. Valjda je mislio da je neko drugi sastavio listu i poslao mene da kupim ploče; otkud je mogao znati da sam većinu naslova prepisao iz prvog izdanja Rock enciklopedije, koja je bila objavljena u leto uoči mog ulaska u svet muzike sa vinila. “Šta želiš od ovoga”, pita me. “Sve redom što imate, pa koliko novca bude”, glasio je odgovor. Pet minuta kasnije, na tezgi se nalazilo sedam ili osam ploča. “I ti baš slušaš Hendrixa…” “A zašto da ne”, odgovaram. Lik se nasmeja srdačno i reče, pokazujući na ostatak spiska: “Ove ploče nećeš naći nigde. Ove tri ćeš naći u Jugotonu, tu iza ugla, u Nušićevoj. A za ovu ploču – ama, otkud ti znaš za ovo, boga ti dečijeg – pokušaj u papirnici u Kosovskoj. Ili tamo ili nigde.”

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza”

Svi mladi momci… petkom uveče

Rek’o, petak je veče, ide vikend, pa je red da malo zapržimo. Ajmo malo klasičnog prangijaškog rocka: to uvek prija.

Imao sam trideset godina manje nego danas i jedva sam čekao petak uveče da sa društvom odem na porciju rock’n’rolla u “Delfin”. Tog mesta više nema, a DJ Sava danas polira jabuke koje prodaje na pijaci umesto da polira svoje ploče koje, koliko čujem, drži na tavanu.

E, moj Savo… Ovu pesmu biram za tebe. Slušam je vrlo glasno dok ovo pišem.

Nastavite sa čitanjem… “Svi mladi momci… petkom uveče”

Muzika koja dotiče zvezde

Život ne može biti bolji od ovoga:

 

Da, dobro ste videli: to prelepo čeljade ispod crvenog kačketa je Sam Brown.

Ova minijatura sa koncerta Davida Gilmoura je tek mali, pikantni detalj koji delim sa vama kao podsećanje da će u nedelju u podne na blogu osvanuti nova priča u ciklusu “Mojih 125”. Ovog puta pričam o prvom albumu Davida Gilmoura, a usput vas upućujem na još neke crtice iz njegove karijere.

Stay tuned.

Malo sjajne muzike za lepo veče

Kad uspešan dan krunišeš večernjom šetnjom držeći za ruku nekog bitnog, pa te zahvati miris behara u rođenoj ulici, shvatiš koliko je život lep.

Zato mi je malo teško da ukapiram ovog desperadosa. Kako god, neće mi pokvariti raspoloženje ni da je sto puta toliki. Tekst je odličan, a muzika perfektna:

Madrugada – Mother of Earth

 

(tnx Žikica via FB)

Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak

Supertramp – Breakfast in America (1979)

Možda je sve moglo da bude drugačije. Ali, danas sam ponosan na sebe što je moj prvi vinil u fonoteci bio baš ovaj. Pa šta ako sam ga otuđio? Imam drugu ploču. I kasetu. I CD. I MP3. I FLAC.

Moje muzičko odrastanje je trajalo dugo. Ama, predugo. Duže nego životno. A opet, kako to da podelim? Muzika je jako važan deo mog života i ja ne mogu da licitiram svoja iskustva poštovaoca muzike odvojeno od mnogih drugih životnih iskustava. Zato je najbolje da se vratim na početak… Dobro de, možda ne baš sasvim na početak, nego na onu scenu koja u sebi nosi takvu simboliku.

Prvi gramofon sam dobio tek 1979. godine, jer moji roditelji nisu imali baš previše razumevanja za moj nagon za aktivnim slušanjem muzike. Verovali su da je krljavi kasetofon sasvim dovoljan za moje potrebe. Klimavi gramofon se desio sasvim slučajno, čistim proviđenjem, zahvaljujući prekasnom odustajanju od kupovine nekakvog frižidera. Elem, u doba socijalizma je važilo da možeš da vratiš robu koja ti se ne dopada, pod uslovom da poznaješ prodavca, ali pare ćeš dobiti nazad kad se poljubiš u lakat. Umesto toga, bio si slobodan da u istoj prodavnici uzmeš neku drugu robu u istoj vrednosti. I tako, umesto frižidera, u kuću su uneta dva lustera, jednako ružna stojeća lampa i – gramofon. Taman za kusur uzeše i dva singlića: Joe Dassin, L’Ete Indien; Parni valjak, Ulične tuče/Stranica dnevnika. I eto, to su, zapravo, moji prvi vinili, a ne ploča koju stvarno nazivam tim imenom.

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak”

Kad pesma promeni vlasnika

Bliži se vikend. Lepo je vreme, verovatno iz vas izbijaju poslednji tragovi onog predprolećnog umora i daju mesta novom životnom elanu. Pesma o kojoj je ove reč možda nije primerena za to raspoloženje, ali ona mi je potrebna kao najbolja moguća ilustracija teze o kojoj bih hteo da ostavim reč ili dve.

Da li ste ikad čuli za izraz “oteta pesma” ili “pesma koja je promenila vlasnika”? Ne, ne mislim na plagijate niti na postmodernističke uzlete Gorana Bregovića – mislim na ono kad neko otpeva nečiju pesmu, pa ta izvedba ispadne kao da ju je taj i stvorio ili je baš pisana za njega. Znate li takve primere? Baveći se muzikom poslednjih tri-četiri decenije, nakupio sam takvih primera i mogu reći da ih znam mnogo.

Every time I planted seed, he said 'kill it before it grow'...Neki primeri su diskutabilni i predmet su ličnog ukusa. Recimo, značajno je to što je Eric Clapton 1974. snimio “I Shot the Sheriff” Boba Marleya, jer je tim činom napravio najveću moguću uslugu mladom jamajčanskom muzičaru tako što je ceo svet saznao za njegovo ime; ostatak priče je istorija. Ali, možemo se sporiti da li je Claptonov bravurozni aranžman popravio ili pokvario priču u odnosu na zamisao. Ja se opredeljujem za jednu od živih verzija koju nam je Marley ostavio. Izvini, E.C., možda si ti bog, ali Marley je bio car.

Nastavite sa čitanjem… “Kad pesma promeni vlasnika”

Fotografija dana, 29. mart 2011

Današnji rad je mala studija u kojoj istražujem dve teme.

Fotografija dana za 29. mart 2011.

Verujem, prepoznali ste omot albuma Blind Faith, remek-dela koje beše jedini dah velike rock grupe. O toj ploči ću drugom prilikom i u drugom kontekstu; ovog puta me je interesovalo nešto drugo…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 29. mart 2011”

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što jednog trenutka primetiš neke bele fleke ispred očiju, pa shvatiš da si zaboravio da dišeš dok slušaš.

A tek onda uzdahneš duboko. I opsuješ onako, najsočnije što umeš.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što shvatiš da se čovek poigrava sa kič-ikonografijom, a pritom ne upada u kič. Pa se još pritom i zapitaš zašto nema više ovakve muzike.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što svede sopstveno delo na dve gitare i šest glasova i pritom ga učini još boljim. A ti to slušaš i tek posle primetiš da ti je brada nonšalantno opuštena i stoji malo niže nego inače, tačno ispod otvorenih usta.

Neno Belan, velemajstor.