Znate li čija je ovo gitara?
Pitanje ne bi smelo da bude čudno. Reč je o jednom od ključnih muzičara ozbiljnog dela američke scene. A ova gitara je njegov zaštitni znak već oho-ho godina.
Category: Muzika
Muzika pokreće misao
Ludijanje na Radio Paradise
Ovaj radio baš ume da zavari. Trenutno se vrti nešto što se ni u ludilu ne bih setio sam da pustim: John Mayall – California.
Mojih 125 — Predgovor
Ovo je projekat u začetku. Zapravo, to što sam ga još ranije započeo čini mogući ključni povod za pokretanje ovog bloga. Možda je tako, možda i nije, to nećemo nikad znati. Takođe, nije jasno koliko će potrajati dok ne dođem do suprotnog kraja dugog konopca na kome sad visim, veoma daleko od vrha, ali dovoljno visoko da bi me pad ozbiljno skršio. Znam samo da do kraja ovog puta ima tačno 125 koraka. Elem, toliko je dug spisak muzičkih albuma koji su u jednom trenutku mog života uticali na mene.
Lakše ću objasniti jednom pričom. Olakšao bih dušu, ako me razumete. Reč je o tome da se zaista zbilo, i to baš meni. Godine su prošle i ponekad me još uvek progoni ono tegobno osećanje…
Stokholm, avgust 1983. godine. Deo sam ekipe koja je provela mesec dana u polarnom krugu, u gradiću Narviku na severu Norveške. Kupio sam gitaru (koju i danas imam) i ne mogu da budem radosniji… Povratak kući podrazumeva tri i po dana puta uz tri presedanja; prvo je baš u Stokholmu. Treba da sačekamo dvanaestak sati do voza za Malme, pa odatle do Berlina… Organizujemo dežurstva za čuvanje torbi na peronu, pa se raštrkasmo gradom. Šetam i ja, u društvu dvojice drugara. Nailazimo na malu prodavnicu na kojoj najpre uočavam natpis na četiri jezika u izlogu: garantuju da u svakom času imaju sve albume Davida Bowiea. Tek onda uočavam da se prodavnica zove Bowie’s. Ulazim čvrsto rešen da kupim jednu ploču; uostalom, za više od jedne i nemam novca, pokazuje se ubrzo…
A sad, da malo zapržimo
Ide vikend, pa je red da nađemo neku muzičku temu koja će nam se zalepiti za pamet kao muzička podloga. Evo predloga: Firth of Fifth, numera sa albuma Selling England by the Pound. Solo na gitari koji je proslavio Stevea Hacketta, jednog od meni omiljenih muzičara u svim kategorijama.
A onda da malo zabiberimo: sledi verzija sa prošlogodišnje Hackettove turneje. Ona, nažalost, nije imala mnogo veze sa onim što je on radio na Nišville festivalu letos sa grupom Djabe, gde smo uredno bili na prozivci (ali to je druga tema).
I za kraj, da se preslišamo. Ovaj solo je jedan od najlepših u progressive rocku kao žanru i zaslužuje pogled sa svih strana. Skraćeni aranžman odsviran uživo u Budimpešti 2004. godine, ništa manje uzbudljiv.
I to bi bilo to, zasad.
A sad imam predlog za vas: bio bi red da učinite sebi nešto dobro – da čujete ono što se na ovom youtube pingvin-zvuku ne može čuti. Potražite uslove da čujete originalnu studijsku verziju Firth of Fifth u hi-fi uslovima ili makar u pristojnoj psihoakustičnoj varijanti, po mogućnosti veoma glasno. Opustite se tokom tih devet i po minuta i dozvolite bas-pedalama da vam razvale glavu počev od 6:52.
Biće to doživljaj koji nećete zaboraviti.
Slovo o… nečemu davno izgubljenom
Ne mogu da se otrgnem od ove pesme, evo već mesec dana.
Trideset pet godina intenzivno slušam muziku i ne umem da odgovorim na pitanje: može li bolje od ovog? Ne znam može li, znam da nije neophodno.