Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Kiša

Pisanje o pesmama The Beatlesa može da izgleda kao ceđenje suve drenovine. No, uvek se otkrije nešto novo i nepoznato.

Ako me sećanje dobro služi, prva zvanično objavljena pesma The Beatlesa u SFRJ bila je “Hello, Goodbye“. Odštampana na foliji, delila se uz prvu verziju časopisa Džuboks. Čini mi se da je i danas imam negde među singlicama. Od tog trenutka domaće izdavačke kuće su stidljivo počele da izdaju licencna izanja i prilično frekventno objavljuju aktuelne singlove sa top lista. The Beatles su, za razliku od The Rolling Stonesa, bili manje subverzivni i sumnjivi da ne iskvare socijalističku omladinu i prećutno su dobili zeleno svetlo tamo gde se o tome odlučivalo.

Na albume smo morali da popričekamo još koju godinu.

Nastavite sa čitanjem… “Kiša”

Tucson, Arizona

Odavno mi se nije desilo da jednu pesmu zavrtim dvadesetak puta uzastopce.

Na Tucson, grad u Arizoni, verovatno nikada ne bih ni obratio pažnju da kao tinejdžer nisam pročitao da se u njemu rodila Linda Ronstadt. Čitajući intervjue sa njom, mogao sam samo da zaključim da je reč o gradu sa burnom istorijom jer je blizu Meksika, ne mnogo veliki u odnosu na neke druge u Americi i ne preterano interesantan za život. Okružen pustinjom, nije ono u čemu može da uživa Šumadinac poput mene. No, ako Linda kaže da joj je detinjstvo ipak bilo zanimljivo, meni je ostalo samo da maštam o tome kako ću, jednoga dana, da se provozam oko Tucsona u kabrioletu i posmatram kaktuse i pustinjsko žbunje umesto šljiva. Smile with tongue out

Moglo je to i da se desi pre petnaestak godina. Ali nije. Thinking smile

Nastavite sa čitanjem… “Tucson, Arizona”

Клинци из мог сокака

Тек јако накнадно, кад су ваљда већ престали да свирају, или им се бар заметнуо траг, сазнао сам да су они тај бенд што је вежбао у недовршеној кући у нашој улици. Тој кући само фале духови, ено и газда од раније поменуте рођендаонице каже да је становао тамо, а ја се не сећам да је та кућа икад била насељена. Ма ни отворена.

Првих десет година ми никако нису лежали. Певалица ми је звучала као да пева намерно лоше, и то не фалш него да имитира како се пева на школској приредби. Без икаквих украса, равно.

Шта би одједном? Па, прорадио локал патриотизам, те сам прво убедио себе да то и није тако лоше. И населио их на своју плеј листу. Па наиђе ова ствар, па наиђе она ствар. Па чујем нешто по други трећи пут па ухватим себе како слушам текст…

А то певање без украса сам научио да ценим. Некако испада да је некад давно било забрањено, шта ли, више нико не пева тако, певачи се у ствари разликују по томе ко какву фрцоклу додаје на последњи слог. И као што међу хиљаду шешира пажњу привуче неко гологлав…

И тако то крене. Слушам их већ деценију-две.

Nastavite sa čitanjem… “Клинци из мог сокака”

Protraćen život

Šta god pokušavali, nekim ozbiljnim muzičarima se nije dalo da dostignu vrhove koje su zasluživali. Zašto je to tako, možemo da raspravljamo do sudnjeg dana. No, perspektiva nam dozvoljava da lakše ocenimo vrednost te muzike.

O turbulentnoj karijeri grupe Spooky Tooth smo pisali u više navrata. Uprkos nesumnjivom potencijalu i sviračkim/autorskim sposobnostima muzičara koji su prolazili kroz nju oni nikada nisu postigli neku veću popularnost u Britaniji. I tu nisu nikakav izuzetak – slično je bilo i sa grupom Mott The Hoople sve dok im u pomoć nije pritekao prijatelj i obožavalac u liku Davida Bowiea ili sa The Pretty Things, koje danas skoro niko i ne pominje iako su još uvek aktivni i blizu da proslave šezdeset godina postojanja.

Razlozi za taj izostanak slave su prilično nedokučivi.

Nastavite sa čitanjem… “Protraćen život”

2010, neka daleka budućnost

Posle nekoliko decenija traženja i iščekivanja napokon sam se dočepao albuma koji je na spisku sto najređih izdanja. Šta mislite kako sam se osećao kao kolekcionar?

Kada je reč o retkim izdanjima, uvek sam pomalo skeptičan. Često se desi da su ćorak i da na njima nema ničega što bi me podstaklo da ih pustim ponovo. Neka neki drugi zaluđenici daju za takve basnoslovne novce koji se mere hiljadama, u valutama koje nisu dinari, i neka se hvale time kao dobrim ulaganjem. Na svoju kolekciju vinila sam uvek gledao kao izvor zadovoljstva, a ne kao “porodičnu srebrninu” koju će, jednoga dana, moji potomci da krčme jer im ponestaje prostora u domovima.

Ili se to samo zavaravam.

Nastavite sa čitanjem… “2010, neka daleka budućnost”

Где сте били тога дана?

Ја се сећам тачно, био сам пред телевизором и гледао ово. А прошло је само педесет зарез три фртаља година од овог 20-IV-1970.

А сећам се и ове хаљине и фризуре коју ту носи. Исто је тако изгледала и налето, кад је певала “Капетане мој” у Сплиту, а дуплерицу са фотком са тог наступа сам годинама држао на зиду. Ово је последња година кад смо могли да је видимо двапут у истом издању.

Nastavite sa čitanjem… “Где сте били тога дана?”

Davno je bilo

Reminescencije. I ne samo to…

Pre dvadesetak godina, kada smo mislili da će se naši životi promeniti na bolje, bio sam muzički urednik lokalnog radio programa. Ono što je bilo zamišljeno kao marketinška podrška firmi u kojoj sam tada radio brzo se otelo kontroli – zahvaljujući tadašnjim klincima punim mašte i energije i uz podršku nekolicine nas malo starijih, postali smo vrlo slušani. I, bez lažne skromnosti, sve je zvučalo je aktuelno i svetski. Onda su počele one dobro poznate “privatizacije”, bilansi su pokazivali da smo se upustili u skup sport i čitava operacija je posle dve godine obustavljena.

Taj radio program je jedna od stvari koju sam odradio na najbolji mogući način i danas sam ponosan na taj period života.

Nastavite sa čitanjem… “Davno je bilo”