Category: Priče o muzičarima

Priče, bajke, mitovi i ostale činjenice o ljudima iz muzike

Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti

In memoriam: Bill Rieflin (1960-2020)

Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.

Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.

Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.

Nastavite sa čitanjem… “Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti”

Opasne vode

Debitantski album J. R. Augusta će za mnoge biti veliko otkrovenje, jer je prepun emocija i odličnih pesama. Regija mu polako postaje tesna: čini nam se da mu se smeši i internacionalna karijera.

Čudesni svet J.R. Augusta sam otkrio sasvim slučajno. Verujem da je bio u pitanju neki neobjašnjivi sinhronicitet jer me je njegova muzika očarala na prvo slušanje. Na neki način se ponosim time što sam prepoznao njegov talenat i napisao prvi tekst pre nešto više od pet godina. Zatim je sledio drugi, pa treći… Sve u iščekivanju da će, napokon, snimiti i album koji će ga predstaviti publici u pravom svetlu.

Stvari su se odvijale poprilično traljavo.

Izdavači nisu bili preterano zainteresovani za relativno anonimnog autora, a on sam nije hteo da pravi kompromise sa njima želeći da zadrži kreativnu kontrolu. No, nije sedeo skrštenih ruku.

Nastavite sa čitanjem… “Opasne vode”

Заувек без бољег наслова

како јој се глас ломи на неким местима, све мислим да јој се нешто дешава са грлом и да неће моћи дуго овако

Увек је била, у најбољем случају, звезда број два на том рокерском небу. Кад је Јосипа Лисац прешла у неке друге воде и штогод се одмакла од своје рокерске прошлости, она је остала иста она Зденка Ковачичек, краљица клупске свирке. Не сећам се да сам је икад видео пред симфонијским оркестром. Није она риба за ту воду.

Зато се појавила тамо где Јосипа никад није: на другом Бум фестивалу, 1973. Штета што се нико није сетио да сними слику, ал’ бар имамо албум.

Наслов је… стопедесетседма варијанта оног “за сада без доброг наслова”. Пука егзибиција, где ем бенд показује шта уме, ем се њој пружа прилика да се размахне гласом. Шта, има реч “тема” у наслову? То је само у излогу, ово није тематски комад. Ово је… разигравање. А то “број један” је можда мали миг Дади Топићу, који је претходне године објавио “Пјесму #3″… То нумерисање радова је ваљда зараза коју су ухватили дружећи се са фотографима. Тада је било нормално да цела серија фотки има исти назив, па онда на изложбу стигне “Весна #23”.

Nastavite sa čitanjem… “Заувек без бољег наслова”

Ushićenje (ni)je nestalo

Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!

Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.

A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.

Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?

Nastavite sa čitanjem… “Ushićenje (ni)je nestalo”

Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.

In memoriam: Malcolm John Rebennack AKA Dr. John (1941-2019)

Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.

U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.

Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.

Nastavite sa čitanjem… “Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.”

Može to i tako, zar ne?

Malo je ljudi na ovom svetu koji su mogli da se pohvale sviranjem na telefonskoj centrali… Dobro de, nije to bila telefonska centrala, ali nemojte mi kvariti štos.

I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…

Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.

Sad razumete, nadam se.

Nastavite sa čitanjem… “Može to i tako, zar ne?”

Beleške iz Jocine garaže

Kako čovek može da prođe pri susretu sa ogromnim opusom nekog ko je pevao o stvarima o kojima drugi nisu imali muda ni da šapuću?

Juče se navršilo četvrt stoleća, prokletih 25 godina kako je Frank Zappa otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas u totalnom rasulu. I zbilja, kad gledaš šta je sve otišlo u vražju mater sa ovom civilizacijom od tog vremena, nije lako da podneseš sve to. Od globalnog otopljenja kojeg su u to vreme bili svesni samo pojedini naučnici koje niko, kao ni sad, nije hteo da sluša, preko silnih prirodnih, ekonomskih i političkih kataklizmi, pa do godine nastanka world wide weba, tehničkog entiteta čija veličanstvena ideja o hitroj raspoloživosti planetarnog kompendijuma znanja morala da ustupi mesto video klipovima kučića i mačića, te “nećete verovati šta se zatim desilo” informacijama o tome sa čijim bratom od tetke je koja plastificirana drombulja upražnjavala analni seks ispred kioska za kokice u Diznilendu.

Šta mislite, šta bi Frank Zappa danas imao da kaže na sve to?

Nastavite sa čitanjem… “Beleške iz Jocine garaže”

Osmoglavo čudovište

Iskupljenje i dovršavanje. Stihija sinergije. Nedisciplina. Dalje. I još dalje.

Jedne julske večeri 2013, tokom posete prijateljima, Robert Fripp se zapitao: “Ako bi King Crimson trebalo da nastupi sutra, kako bi to izgledalo?”. U glavi mu se stvorila vizija sedmoglavog čudovišta na sceni i tog časa je znao da priču o grupi koja je proizvod njegovog višedecenijskog rada ne može ostaviti onako kako ju je prekinuo nekoliko godina ranije: u nezadovoljstvu i frustraciji.

Tog časa se začelo nešto što je, sasvim slučajno ili možda ne, tačno četiri godine kasnije dovelo do rođenja na sceni u Siudad Meksiku nečega što je Fripp nazvao, doslovno, The Eight-Headed Beast of Crim, a zapečaćeno je zdravicom u slavu Formacije 9.1, koju je poslednje večeri u nizu od pet, neverovatna publika uspešno porodila.

A kad Robert Fripp podigne čašu šampanjca i sprema se da kaže nešto, sedmorica muzičkih velemajstora pred njim ućute kao đačići u skamijama.

Nastavite sa čitanjem… “Osmoglavo čudovište”