Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo

Vreme je pasje
Umorne žene

Nemoguće je poreći sledeće elementarne činjenice o Republici Srbiji: predsednik Republike je Tomislav Nikolić, predsednik Narodne Skupštine je Maja Gojković, predsednik vlade Republike Srbije je Aleksandar Vučić, potpredsednik vlade Republike Srbije je Ivica Dačić, ministri u vladi Republike Srbije su, između ostalih, Aleksandar Vulin i Velimir Ilić, guverner Narodne banke Srbije je Jorgovanka Tabaković, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh sveštenog trona pećkog u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je Amfilohije, redovni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti su Dušan Kovačević i Matija Bećković… i tako dalje. Sva dalja popisivanja imena uglednih sudija, tužilaca, novinara, intelektualaca i ostalih bazdulja, koliko god potvrđivala, ipak bi samo razvodnila poentu koja glasi: ako je već tako, ako su navedene fundamentalne institucije Republike Srbije zaposeli nabrojani ljudi kojima možemo misliti baš sve i svašta, ali nikada i nikako da jesu nekakva pozitivistička moralna izvorišta; ako su, dakle, ti ljudi to što jesu, zašto bi onda bio problem da Marija Šerifović zapeva u Narodnom pozorištu u Beogradu?

Dobro, jasno je o čemu ćemo danas bistriti, stoga puštamo jednu društveno neprihvatljivu muziku pre nego počnem da seciram stvar:

Nastavite sa čitanjem… “Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo”

In memoriam: Black 1962 – 2016

Juče nas je dočekala tužna vest da je Colin Vearncombe, poznatiji muzičkoj sceni kao Black, preminuo od posledica saobraćajne nesreće koja se desila u Irskoj pre dve nedelje.

Kada me pitaju zašto volim ploče, jedan od argumenata je upravo taj da ako se oslanjamo na hitove koje nam danas serviraju preko YouTubea i sličnih Internet medija, te ne uspevamo da dođemo u dodir s ostalim dobrim pesmama izvođača. Ploča nas forsira da poslušamo ceo album i tako otkrijemo skrivene dragulje koji se nisu probili do top lista.

Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Black 1962 – 2016”

Ko ti je taj gaučo, prijatelju?

Look at you, holding hands with the man from the Rio.

Ne znam s koje strane da započnem ovu priču. Ama, đavo da me odnese ovako ludog ako umem da objasnim zašto sam se zakačio poslednje meni značajne slike o bendu čiju važnost ne mogu da vam opišem u malo reči. Jer Steely Dan nije lako opisivati: to nije trivijalan bend. I sad, preko svega toga, još ja našao da komplikujem stvar izbegavanjem da ovu priču ispričam redom, kao što sam ranije planirao.

Ali, nisam kriv za to. Ispričaću vam sve na kraju.

Ne mogu čak ni da kažem “sledeća numera je jedna od najlepših pesama grupe”, jer ja tim epitetom kitim barem polovinu onog dela opusa grupe koji neizmerno volim, od prvog autorskog albuma Can’t Buy a Thrill (1972) do sedmog Gaucho (1980). Slušamo upravo naslovnu numeru sa tog, poslednjeg u nizu jedne od najuglednijih autorskih karijera u rock muzici tih romantičnih sedamdesetih. Ima, doduše, i onih koji odbijaju da prihvate Steely Dan kao rock’n’roll, nego su kategorični da je to jazz rock; ali, to je već neka druga priča. Aman, tu muziku su čak nazivali yacht rock! Uostalom, jebeš žanrove: ovaj žanr se zove “muzika grupe Steely Dan” i meni je to dovoljno do kraja sveta.

Nastavite sa čitanjem… “Ko ti je taj gaučo, prijatelju?”

Један од пре: Томаж

И каже Зоћа, ако не знаш шта да пишеш, пусти своју плејлисту да ме подсети. Подсетила ме десетак пута, па ништа – тек друга рндаљка, она што ми врти фотке, ме подсетила. Па сам нашао и фотку.

А на фотци, један озвучени акустичар. Тј прво је био акустичар а после му се осладило да понесе и појачало и уштека гитару у њега, и опет му је добро ишло. Јер, за разлику од осталих из те екипе (Млинарец, Перцл, Буцо и Срђан, Ибрица, Даг, Мануфактура, …), умео је да грмне гласом.

Томаж

(велика и није лоша, овде сам већ савладао пресликавање старих негатива)

Томаж Домицељ ми је био првина по више питања. Први чупослав који се појавио на забавњачком фестивалу, са истим оваквим пончом и фризуром и гитаром од дванаест жица (какву сам већ видео, целу годину раније), свирао је увод у “Човек, каквог нема” за Мајду Сепе (на овом снимку је у сакоу, у директном преносу је било како кажем). Кеви сам морао штошта да објашњавам.

Nastavite sa čitanjem… “Један од пре: Томаж”

Prosta priča o jednoj predivnoj mladosti

Who am I but you and the sun
A slight reflection of everyone
Was it me who let you walk away?
Were you the one or is it we’re the same

Izmiče polako petnaesta godina 21. veka, skoro već dve generacije prođoše i više nije neobično pitati nekog čestitog ljubitelja popularne muzike da li zna za ime Max Yasgur, a da vas on gleda belo. A pre 46 godina, svi su znali ime najpoznatijeg farmera na istočnoj strani Sjedinjenih Država. A zašto: na njegovoj farmi u selu Catskills, tik uz varošicu Bethel u okrugu Sullivan u državi New York, jedva pola sata vožnje kroz šumarke i pitome njive od čuvene kolonije umetnika u gradu Woodstock, održan je najznačajniji piknik u istoriji rock’n’rolla. Beše to toliko važan događaj da su se o njemu i mnoge pesme spevale. A ova je jedna od najlepših: spevao ju je bend koji je na tom pikniku načinio svoje prve korake.

Nastavite sa čitanjem… “Prosta priča o jednoj predivnoj mladosti”

Омот

Тих осамдесетих смо се, ко јавно ко кришом, палили на њу. Трајало је док је трајало, а онда су дошле деведесете.

Да се подсетимо, изгледало је то овако.

А било је тога још, и деловало је још сексије од овога. Марина Перазић, из тадашњег дуета Денис и Денис (мада је требало да буде Денис и Дениз, али се канда нису договорили око тога како да се то пише – Denis & Denise би пола земље читало фонетски, а Denis & Deniz би друга половина опљувала као погрешно написано). Давор Тоља је био тачно она фаца туњавог и мрзовољног лика, који само ћути, гледа у страну и никад се не смеје, каква се тада носила (што је, срећом, нестало али, како већ Марфи заповеда, било убрзо замењено горим).

Nastavite sa čitanjem… “Омот”

Muzika jeste, nemuzika nije

Ma idi, očekujemo od muzičara kao da su vanbračna deca Zevsa, Izide i Bude

Stara Marfijeva podgovorka kaže da je bolje da rezultati nekog posla liče na nešto nego da ne liče ni na šta. Nije se baš proslavio, taj Marfi, ovom dosetkom jer ima poslova koje je mnogo bolje ne počinjati ako im je cilj da na kraju tek liče na nešto. Recimo, ona glupa staklena piramida u Parizu. Razumem, doduše, da se spektakularnost zgrade pravljene u obliku knjige da bi se u nju stavila biblioteka upravo pojačava poređenjem sa nečim tako seljački (na način kojim Crni Guja izgovara reč peasent) kičastim, pa mi se opet čini da to nije bio razlog njenog nesrećnog piramidalnog postojanja.

Nastavak priče, svakako, neće imati nikakve veze sa zgradama, pa bi stoga valjalo pustiti neku muziku, zavaravanja čitaoca radi. Valjalo bi, ali ne danas.

Evropska komisija za govnjave standarde i merenja

Nastavite sa čitanjem… “Muzika jeste, nemuzika nije”

Malo Baha na Mebijusovoj traci

O genuju Johana Sebastijana Baha znate i sami od ranije, mi smo vas ovde cimali više puta (poslednji put baš vrlo nedavno), a svima nam je jasno da bi tu imalo šta da se objašnjava dugo, dugo…

Umesto objašnjavanja činjenice da je matematička struktura nekih Bahovih partitura bila savršena, a savršenost ili ne može da se objasni ili je to neotrebno, evo jedne prilično ekstravagantne demonstracije.

Nastavite sa čitanjem… “Malo Baha na Mebijusovoj traci”