Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve što ne pripada nijednoj određenoj kategoriji
Nije lako pogledati u ogledalo kada prođe mnogo vremena od prethodnog gledanja. Ume da zaboli. Ali, tako je to: istina uvek boli kada niste spremni na nju, bio rođendan ili ne bio.
Pa sad, ako dvanaesti rođendan nije predznak ulaska u zrelo doba, onda bi možda trebalo da se zamislimo nad sudbinom Suštine pasijansa.
Upravo se navršilo jedanaest godina postojanja Suštine pasijansa.
Za blog koji je počeo kao apoteoza dangube, prerastao u poligon za nadgornjavanje sa glupošću, evoluirao u stecište za samuraje Skoja, a zatim prešao u dekadentni tempo pukog bivstvovanja dok ne dostignemo deset godina i potom odlučimo šta ćemo, obeležavanje jedanaestog rođendana uopšte nije tako loša stvar.
Ono jeste da smo češće ćutali kad je imalo nešto da se kaže nego što smo govorili kad je vlasno ćutati. U svoju ličnu odbranu mogu da kažem da sam makar znao kada je kojemu red i da sam znao šta bi trebalo učiniti čak i kad sam postupao drugačije.
Kada radiš nešto neobavezno, ne treba da imaš očekivanja, jer uvek ispadne drugačije nego što zamišljaš na početku. Ispostavilo se pak da to “drugačije” ne znači nužno i “lošije”. Jedno se izjalovi, ali se desi drugo što nisi ni slutio. Suština pasijansa je preživela mnoge obrte bez kojih ne bi bila to što je danas.
Biće mi potrebno više koncentracije nego snage i više pameti nego sreće da ovim pisanjem postignem ono što sam zamislio, jer ovaj pasus započinjem svega dva sata pre trenutka kada se tradicionalno obeležava godišnjica Suštine pasijansa. A dva sata je prekratko da bih uspeo da napišem baš kratak tekst; za tako kratko vreme, sposoban sam da napišem samo dugu, predugu tiradu.
Oksimoron? Ne: vrlo dobro znam šta govorim. Verujte mi na reč: ako nikad niste pisali jezgrovite tekstove, nemate ni najblažu predstavu koliko je mukotrpan i dugotrajan posao napisati dovoljno kratko da ne biste potrošili tri uzdaha više tuđeg vremena nego što je to pristojno. Za svaki slučaj: izvinjavam se zbog toga.
A zašto žurim? Zato što nisam stigao ranije, a valja zadovoljiti tradiciju. Trenutak objavljivanja ovog priloga je obeležje deset punih godina od prvog priloga na blogu, što sam do sada uvek obeležavao barem simboličnom čestitkom samom sebi i čitaocima koji ostaju uz blog. Ovog puta, ulog je znatno veći. Ne, nije reč o nekakvom uzavrelom osećanju metafizičkog ispunjenja koje okrugli broj tobože izaziva, još manje je to kič-praksa galame koja prati klicanje na ključnim mestima govora koji su nužni kao folklor svih jubileja. Nego je reč o ključnom pogledu u ogledalo.
Elem, šta sad biva dalje?
…Not.
Kako da vam ovo saopštim a da ne zaboli bar malo? Verovatno nema drugog rešenja, nego direktno, pa neka se sa posledicama nosi svako kako zna i ume.
Ali, najpre malo PRIKLADNE muzike iz džuboksa levog krila konspirativne grupe oldwave. Warren Zevon je to umeo onako kako mi to volimo: direktno, tek malčice cinično i sasvim razložno.
E, tako. A sad informacija.
Ovaj prilog je svojevrsni ekvivalent otvorenog pisma koje u svojstvu vlasnika ove stranice upućujem onima koji su… Ma, prepoznaćete se sva trojica.
Primetili ste ili niste, šta ja tu mogu u bilo kom slučaju, da je štogod opao tempo objavljivanja u vašoj omiljenoj muzičkoj rubrici, uostalom i na čitavoj Suštini pasijansa. Ne mislim amo na uobičajeni letnji raspust, koji je već za nama. Razlog tome je prozaičan: samo jedan samuraj je ostao da brani beskonačnu poljanu koju smo onomad još zauzeli, a koliko god da je njegovo srce veliko, pogled oštar, ruke snažne, a katana britka, teško je ili nemoguće da zaustavi baš svaku promaju koja tu navali. Onaj drugi samuraj, koji je već imao manje posečenih glava od onog prvog, još nije došao k sebi nakon nekih iznenađujućih iskustava koje je tokom leta doživeo, pa je sve do sada uspešno izvrdavao, obilato koristeći svoje bajate i nadasve prostačke izgovore da ništa ne doprinese životu Suštine pasijansa – sad već predugo.
Zamalo da nam blog ispadne siroče, skloni bože i sačuvaj.
Pa, da se malo protegnemo i vidimo šta ćemo dalje.
Mislili ste da nikad nećemo stići do ove tačke. Mislili ste da je oslikavanje završeno. Svašta ste mislili, je li tako?
Zaslikaj, pa za uho zadeni, kaže narodna poslovica. Mi samo usput dodajemo da muzika ne bi trebalo da ima svrhu generičke popune zvučnog prostora, već bi je valjalo koristiti kao motivator razmišljanja.
Plemenitost te ideje nam ne možete osporiti. Možete nas pak uhvatiti u krivini sa drugim argumentom, teškim i naizgled nepobedivim.
Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (10): Bitka staklenih suza”
Suština pasijansa će proraditi ponovo, ovako ili onako. Glas Iana Andersona, nažalost, više neće.
– Ej, Grba, ne radi ti Suština pasijansa!
– Ako ćemo pošteno, ne radi ni tebi.
– Pa dobro, znam… Mislio sam, ne radi uopšte…
– Znam, ebaga. Nešto se zakukuljilo, a marfologija gužve u parovima je na snazi, pa nemam vremena da se bavim… Pritisnuo me posao.
– A šta mi nindže da čitamo i slušamo dok se ti setiš da popraviš blog?
– Ne znam. Ako ništa drugo ne uspe, ugasiću ga.
– Znači, too old to rock’n’roll, too young to die!
Ono što sam odgovorio svom bliskom prijatelju na tu konstataciju nije primereno da prenesem ovde, jer ima veze sa upućivanjem u prenatalno majčino okrilje, a to se na srpskom kaže na način koji sablažnjava lepo vaspitanu manjinu. Nije se naljutio, nego je iskoristio prvu prigodu (manje od pet minuta kasnije) da mi uzvrati. Tako nas dvojica već decenijama.
Nastavite sa čitanjem… “Štogod prestar za rokenrol, nadasve premlad za gašenje bloga”
Inokosni organ Suštine pasijansa je odlučio da sprovede svoju popravku u delo: nastavljamo sa veseljem. Ono jes’ da će to veselje ozvučiti gothic master, ali ne mo’š sve postići. Uostalom, ne možemo da pravimo kič-zabave samo zato što je prošla frka; mi ovde uvek pričamo kako je bilo i nema vam spasa.
E sad, kao, neko je pokupio one kapute i cipele što smo poizbacivali iz aviona, pa sad hoće da nam ih proda. A mi kao fini, pa sve hodamo na prstima, ne priznajući da nam zebu noge.
(Zima dolazi. Ne znaš ti ništa, Jovane Snežni.)
