Category: Rad bloga

Vreme je da pozdravim četvrtog stalnog saradnika Suštine pasijansa. Još jedan stari drugar iz virtuelnog sveta kreće u akciju. Ekipa je najzad kompletna!

Poslednji koji se pridružuje prvom timu stalnih saradnika Suštine pasijansa je Boris Bjelošević. Morao sam da budem malo strpljiviji dok nisam dočekao njegov pristanak, ali kao da nekud žurimo – znam da je vredelo strpljenja.

Možda ste Borisa već upoznali prateći njegove komentare na Suštini pasijansa. Možda se vaše pamćenje odaziva na prilog o jednoj veoma zanimljivoj fotografiji koju je načinio uz pomoć jednog šarmantnog mladića. A možda se setite i nedavnog priloga o jednoj pesmi, koji mi je Boris poslao, pa sam ga ja objavio.

E, odsad će Boris objavljivati direktno, sam potpisujući svoje priloge, kao što je red.

Kao i u slučaju saradnje sa Milošem, sad sam u situaciji da psujem na zlehudu sudbinu potpadanja pod uticaj virtuelnog sveta. Elem, ni Borisa do sada nisam sreo uživo, a već bi i udba pogubila konac kad smo se združili. I u zbrci u kojoj sam ovih dana, požalim mu se da ne mogu da premotam dovoljno unazad. Na to me moj (očigledno dovoljno mlađi) drugar podseti na epizode koje sam i sam zaboravio… Eh… Drugovali smo u nekim esnafskim budžacima starog Sezama. Pa se to proširilo na prekopavanje šta ja to imam u svojoj fonoteci, a šta ima on, a da se tiče Saše Vasića (uh, duga priča), pa reč o ovom, reč o onom… Bilo je toga, nije da nije.

Kaže da mi još nije zaboravio, mada beše poodavno, ono što sam mu učinio kad sam ga imenovao kao “kolega Boris Bjelošević” u nekom stručnom članku u jednom časopisu. Dok sam ja zaista smatrao čoveka kolegom (u to vreme sam se bavio istim poslom kao i on), njegovim kolegama je to zvučalo a bit too much, pa su ga oslovljavali “zvanično” neko vreme… U krajnjoj posledici, ispadoh kriv što su drugari s basketa prestali da koriste pretprošli nadimak u žaru igre (“Drrrrs! Dodaj, sam sam!”); uh, nisam znao da moj loš uticaj dopire baš dotle…    

Prvo Borisov prilog ćete pročitati nekoliko minuta posle ove najave: u tekstu je opisan arhetip ponašanja u onome što uskoro započinje u zimskom talasu: “Slave u Srbalja“.

– Organizuju se kao trojke… A trojke su, Đuro, šta?
– Osnovne jedinice autorske snage na Suštini pasijansa!

Polako zaokružujem prvu fazu rada Suštine pasijansa. Hiljadarku sam prešišao with a little help from my friends, što je bilo i očekivano. Važan deo plana je bio u tome da angažujem neke sjajne momke (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi). Tu etapu privodim cilju istog dana kad je zabeležen i hiljaditi prilog, u čemu ima osobite simbolike.

Elem, večeras u tačno u osam, na Suštini pasijansa će biti objavljen prvi autorski prilog mog prijatelja Vladana Aleksića, mog brata Greme, mog saborca Valexa ili kako god vam drago da ga zovete; čoveka sa kojim sam se utrkivao u testiranju softvera i hardvera, pisanju priručnika, održavanju prezentacija i lomljenju kartera na putničkim vozilima. Rezultat se piše velikim brojevima, a uvek je skoro-pa-nerešen, tako da okršaj traje i dalje, letnji dan do podne, zimsko veče do sitnih sati, pa ko preživi pričaće.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav trećem saradniku”

Ko je bio pažljiv, ovo ime je već zapazio do sada: Miloš Babović je starosedelac Suštine pasijansa još od prvih dana. Prvo kao vredni čitalac i komentator, onda kao još vredniji zastupnik Glugenija Svemogućeg, pa kao spoljni saradnik u jednom nedavnom prilogu. A počev od večeras, biće upisan i kao stalni saradnik i autor na Suštini pasijansa.

Sve je to bila prirodna posledica intenzivnog i srdačnog kontakta u sajberprostoru koji Miloš i ja vodimo od… uh… umm… eeee… odavno. Aktivna saradnja je počela kada je čovek mrtav ‘ladan ponudio svoje vreme, znanje i trud da razvije nekakve korisne dodatke za nekakve korisne računarske programe, mada je to nešto o čemu ovde neće biti reči. To pominjem tek oanko usput, da znate, ali i zato da bih potvrdio da odavno imam poverenja u čovekovu reč.

Eh, blesavi vek u kome živimo. Eh, najtužnije vreme u evoluciji mog naroda… Eh, parabole balkanske… Miloš i ja se nikad nismo sreli uživo. Ili, što ono kažu balkanski fatalisti, možda smo se i sreli, a da to nismo znali. Uglavnom, ni kaficu da smo popili zajedno, a kamoli nešto vrednije konzumiranja. Ali ako, ako, Bože zdravlja, ispraviću to uskoro.

Miloš je bio toliko vredan da je za svoj početni nastup pripremio ceo špil tekstova. Zapravo, u tom prvom ciklusu, Miloš je “samo” priređivač tog sadržaja, a autor je njegov otac Vukota Babović, čiji zanimljivi esej je već objavljen i na ozbiljnijem mestu nego što je to Suština pasijansa.

Vaš prvi direktni susret sa Milošem Babovićem zakazujem za večeras, tačno u 20 sati na Suštini pasijansa, putem zanimljivog štiva pod radnim naslovom “Kako biti obrazovaniji od Galileja?“.