A, pa tako to ide: kad jednom kapituliraš kao mlad, to ti se vrati kao bumerang. Moji memoari, čije pisanje ću uz malo veštine i božjeg proviđenja ipak uspeti da izbegnem kad baš-baš prolupam, imaće poglavlje pod naslovom “Od programiranja u COBOL-u do arlaukanja na Ćijukalici”.
Ko je koristio COBOL, ni pakao mu neće teško pasti. Trik je u tome što COBOL programeri brzo steknu vaučer za raj. Ja do sada još nisam izgubio taj bonus koji sam sticao od studentskih dana pa zaključno do napunjene četiri godine staža na mastodontu.
Hoću da kažem: sad je prilika da se kompromitujem baš-baš. 
Elem, od danas možete da pratite dešavanja na Suštini pasijansa i putem Ćijukalice°. Eno, pri vrhu desne šlajfne, od sad nadalje, naći ćete prikladni link koji će vas povezati sa mojim profilom tamo. Profil ću koristiti da objavljujem sve postove na Suštini pasijansa čim se pojave.
Za sve je kriv moj stari kolega i prijatelj, jedan od najboljih saradnika koje sam u životu imao – Stevan Majstorović, dasa koji je izašao iz Mečke od 2000 kubika i ušao u legendu veb razvoja na ovim prostorima, frajer koji zna šta se poručuje Bogu u onako rano jutro i specijalista za uveravanje drugih da urade pravu stvar, koliko god oni to ne voleli. I tako, jednog subotnjeg ranog popodneva, moj se drug Steva obruši na mene, uhvati me za uvo, onako vaspitački, i izvede me na Ćijukalicu na pravdi onog istog što mu ga otpisaše u onako rano jutro. Šta ću, na Stevu ne mogu da se naljutim pa ne znam šta da mi uradi, rešim da ga poslušam.
Eh… Sve sam predvideo kad sam pokrenuo Suštinu pasijansa. Sve osim kačenja sve više i više vagona na začelje… A kad vagoni vuku lokomotivu, plaču i vagoni i lokomotiva….
I tako… Eto. Dobro dođili na Ćijukalicu. Moj user je, gle čuda, @drgrba. A ako hoćete da pripomognete ćijukanju informacija istim putem, zamoliću da koristite zaperak raskalašne dužine: #sustinapasijansa, hvala unapred. Jeste, 17 znakova, mada su to ovisnici o Ćijukalici već i sami prebrojali pre prelaska na ovu rečenicu.
________
° A, ne. Od mene nećete čuti puno ime tog servisa. Zato. Ako mi se omakne, iskoristite priliku da me zajebavate onom klasičnom tehnikom novinara B92: “A ti si rekao, a ti si rekao, rek’o si, jesi, u-ta-ta, rek’o!…”
Dakle, dragi moji, pred vama je najhrabriji i najagilniji od svih pozvanih: Igor Rill. Čovek od akcije, istoričar umetnosti po obrazovanju, erudita po svojstvu, eklektik u duši, vlasnik autentičnog osmeha na slici koju vidite, moj prijatelj. To što je on glavni urednik National Geographica za Srbiju jeste bio motiv da stupimo u prvi kontakt, ali svakako nije razlog što smo se sprijateljili. Igor gaji interesovanja koja su toliko bliska mojima da je on prvi među malobrojnima provalio suštinu pasijansa. Mnogo toga ima sličnog među nama; a opet, on drugačije nego ja gleda na svet oko sebe. Stoga bih bio lud da propustim njegovu dobru volju da zabeleži svoja razmišljanja u obliku dnevničkog pisanja na Suštini pasijansa.
