Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve što ne pripada nijednoj određenoj kategoriji
E, pa dobri naši čitaoci, da vam sve po spisku! Zdravlja, sreće, veselja i mira, blagostanja i svakog berićeta, zrna mudrosti i obilja pameti, sve to želimo i vama i sebi!
U godinu koja je pred nama ulazimo sa više planova nego mogućnosti. Ali, to je tako. I ne daj bože da je drugačije. Borićemo se i dalje da čitanje između redova uzme maha.
Živeli!
E, pa dragi moji, čestitam vam četirihiljaditi prilog na Suštini pasijansa!
Zanimljivosti radi, neka se primeti i to da Suština pasijansa postoji tačno 1002 dana, što je već štogod vredno podizanja nosa za barem nekoliko milimetara.
Ne znam koliko ćemo još dana raditi i koliko ćemo još priloga šušnuti na Suštinu pasijansa. Kako sad stvari stoje, nemamo nameru da se skoro zaustavimo. E, kad bismo još doživeli da nas hakuju i cenzurišu nam priloge, to bi bilo ono pravo…
Zašto pišem kad imam toliko posla da sam se i rođenoj familiji odjavio? Verovatno zato što nisam jedini koji oseća empatiju prema nekim ljudima koji prosipaju svoj gnev na mestima na kojima to nije koristan način ophođenja.
Pred vama, malo niže, nalazi se otvoreno pismo koje upućujem čoveku koji se potpisuje kao gordon, čiji identitet mi nije poznat, a da ga proveravam slanjem e-pošte na adresu r****s9*5 AT yahoo.com – e, pa nemam potrebu. Povod mog pisma je stav koji je izrazio u komentarima uz prilog Zorana Paunovića (Peacock u potpisu na Suštini pasijansa) u rubrici “Muzika za popodne“, pod naslovom “Cigani, skitnice i šaneri“, gde se pričalo o jednoj pesmi koju peva Cher. Raspravu možete pročitati ovde.
Krenuo sam da pišem i ja još jedan komentar, a onda je to preraslo u potrebu da se obratim i većem broju ljudi koji su nedavno prosuli svoju žuč po Suštini pasijansa, pa čak i do mere da su jednom autoru teksta Suštine pasijansa zapretili fizičkim obračunom zato što se ne slažu sa onim što je čovek napisao (reč je o članku “Iskreno pismo Ministarstvo odbrane” Miloša Babovića, koji je samo za prva 72 sata od objavljivanja pročitalo oko 3500 ljudi). No, verujem da će Miloš i sam imati šta da kaže o tome, a ja se vraćam svom pismu.
Upućeno Gordonu. Obraćam se svakome.
Nastavite sa čitanjem… “Name’s Gordon. Flash Gordon. Shaken AND stirred.”
-То је на оној низбрдици пре кривине.-Којој низбрдици?
– Ма знаш… осети се штогод кад идеш бициклом оданде.
– А, то…
Док сам фоткао Фуџиславом, имао сам обичај да га држим у колима и активирам кад год ми се на семафору укаже нешто времена. Дође згодно, јак зум, изоштрава скоро одмах, дугмиће знам напамет, само нанишаним и шкљоцнем, без много тинцања. Требало би смислити име за тај жанр, нешто као скраћеницу “како сликати успут кад већ не можеш да станеш где хоћеш, а немаш ни кад”. Могло би ту да се наклапа и о уметнику који превазилази ограничења све држећи их се, и о уметничком изразу који налази путиће куд ће да се искаже, и бла бла, а да не заборавим и трућ. Укратко, тешко је фоткати и возити у исто време па још и добро. Јесте, развио сам нешто рефлекса и направио нешто занимљивих снимака, ал’ сам исто тако који пут замало пропустио зелено или кренуо ка јендеку и, најчешће, снимио тону шкарта.
А онда ме нешто кренула карта… добио сам возача. Натакао дугу цев и од куће до баште распалио серију, отприлике по сећању, шта сам све оно хтео да снимим. Као и оно са родама, буде гомила неоштрих снимака јер се изоштрава ручно а мрда се. Ова је успела баш онако како сам замишљао.
(велика)
Nije se ništa pokvarilo, nego ne postižem, pa sam malo parkirao. Biće sve OK uskoro.
A ako ste tužni zbog nedostajućih priloga, slobodno napišite neki i pošaljite ga, rado ćemo ga objaviti ako ima šta da se pročita između redova.
Već znam da ću imati problema da izvedem ovu najavu kako dolikuje. To je zato što ovo radim prvi put baš ovako…
Dragi moji, pred nama je novo ime na Suštini pasijansa: Lajavi krelac.
Da li da ga brojim kao osmog samuraja Skoja, još ne znam, jer stvar je delikatna. Elem, Lajavi krelac ne smatra da je bitno naglašavati kog je roda i poroda, koji mu je JMBG i gde glavu spušta kad je umoran. Nije reč o sakrivanju, strahu, ili bežanju od odgovornosti. Najzad, ovo je moj blog i ja preuzimam odgovornost za pisanje svih autora. Trik je, prosto, u tome što čovek ne želi drugačije.
Poštovani čitaoci Suštine pasijansa,
I mi blogeri imamo dušu! Posle duge konsultacije, Sedam samuraja Skoja se složilo da bi valjalo malo predahnuti. Prisustvujete pisanju istorije uživo: još od 23. marta 2011. godine u 23:59 do ovog časa, nije se desio datum bez bar jednog priloga, a to će se sada, verovatno, desiti.
Kao pravi i neiskvareni autarh, Šef po funkciji, gazda po nabeđenju i palir po čuvenju, autorima Suštine pasijansa sam izdao naređenje koje stupa na snagu odmah:
Kao što ste MOŽDA primetili, Suština pasijansa je bila nedostupna poslednjih trinaestak sati.
I kao što ste MOŽDA primetili, sada sve radi. Bio je to jedan cangrrr. Cangrrr kao koncept (ideja, predložak) i cangrrr kao izvedba (predstava, performans, dešavanje). Svejedno. Potpuno svejedno.
Čak sam na trenutak imao nameru da vam prepričam šta se to dešavalo, ali sam se na vreme obuzdao, čak i pre nego što sam se setio da na Suštini pasijansa za sve autore važi pravilo da su informatičke teme (iz tehničkog ugla gledane) zabranjene. Ostaje pravo da se te teme usmere na fenomenološko-sociološko-xxxxxoško područje delovanja, što se svodi na jedan trivijalni cangrrr.
Čisto da znate da niste vi krivi.