Ovo sam jednom već radio: bio je prvi rođendan mog omiljenog časopisa, jedinog domaćeg na koji sam redovno pretplaćen. Tada sam rekao da nikad više to neću raditi. Ipak moram: drugi prepričavaju dnevnu štampu, a ja biram da podržavam one koji inspirišu čovečanstvo da se brine o planeti. Svako po svom ukusu i savesti.
Ama, kad sam već pomenuo savest, da pomenem i svoja duga iskustva sa poštarima… Progoni me čvrst utisak da moj poštar ima nekakav problem sa pošiljkama u zlatnom najlonu. Sistematski oštećuje sve primerke svih časopisa koji mi dolaze na kućnu adresu. National Geographic uspešno presavije popreko (na stranu što uopšte ne mora da ga presavija), a onda ga zabije u procep kapije i pritom ga pocepa i prelomi ris. Zbog toga sam prestao da se pretplaćujem na dva časopisa koji stignu celi od Londona do Kikinde, a onda ih kreten ošteti pred mojom kapijom. Pa sad ti objasni volusini da si platio ne baš simboličnih 300 € za dva puta dvanaest izdanja i da očekuješ da ne budu cepani od strane onih koji su zaduženi da ih isporuče u valjanom stanju.
Kako da objasnim mamlazu da je National Geographic časopis koji se čuva celog života? Ne vredi da objašnjavam poštaru išta, a ne smem da mu učinim nažao jer bi on onda pozvao policiju, pa bih ja imao belaja jer bih zastupao nešto što ni prosečan policajac ne razume. Probao sam sa kontrolorima u pošti; više uspeha bih imao da sam se žalio drvetu oraha u svom dvorištu. Sledećeg meseca ću pokušati reverznom psihologijom: ostaviću poruku sa molbom na kapiji, pa kako bude. Izvestiću o ishodu.
Kao i obično, postoji jedan način da se smirim nakon što vidim šta je poštar uradio mom primerku časopisa: prelistaću ga. Od sad, nadalje i ubuduće, činiću to sa svakim brojem.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam novi National Geographic”
