Недеља је, 6-XII-2020.

Мусака је већ била, бар на фоткама. А на столу? Кад сте појели мусаку последњи пут? Јел’ од кромпира?

То “од кромпира” може да буде сувишно, као оно кад у енглеском увек кажу пиринчани пилав, никад само пилав. Јер постоје два-три рецепта за пилаве од нечег другог, за које ама нико није чуо, али ето да се зна да није ниједан од та три. Осим што у случају мусаке то више није тако. Узнапредовало се, сад може мусака и од, овај…

…блитве, карфиола, ма… три слоја било чега, а између млевено месо и шта већ дође. И, као и већина таквих јела, има три лепоте: може вруће, може ладно, може подгрејано. Свако је добро на свој начин.

Пријатан недељски ручак вам желимо.

Квашенице

Не знам како се код вас зову, код нас се зову квашенице и никако другачије. Ово је једна од ствари, попут шапурине, које могу да послуже да се утврди порекло говорника.

Имао сам грдних проблема кад сам покушао да то објасним Америма, јер код њих то не постоји. Постоји некакав француски двопек, за који вам неће помоћи никакав тостер француске производње – то је само слично, али ту се хлеб уваља у некакву специјалну смесу, то је читав рецепт. Квашенице су само хлеб уваљан у јаја и испечен у тигању, ништа више. Може мало соли, ко је тако навикао.

Тешкоће у споразумевању смо решили једноставно, показном вежбом. Остао је запамћен један момак, који је бојажљиво загризао први комад, већ спремајући у глави извињење зашто не може то да поједе. Стао је после шест комада.

Па ако вам не пада на ум шта би могло за вечеру, а нахрчкали сте се хлеба с којим сад не знате шта да радите… пријатну вам вечеру желимо.

Lebara protiv bananovače

jer pazi ti, derane, šta tu piše… votka smirnoff, pa ne znam bre ko uopšte izgovara oba efa a uostalom gde je onda smirnon, a? znam za jadac, gde ima taj off, mora da ima i on. ama čitaj, pazi kaže sedamnaest puta filtrirana. pa jebote. od kojih se to govana pravi kad mora da se filtrira sedamnaest puta, i još se duvaju s tim. čim se lud ponosi. ma sve je to lebara, i votka i džin i viski, sve je to rakija za sirotinju, to sunca nije videlo.

jer pazi, da imaju sunca kako valja, pa valjda bi im rodile i šljive i dunje i kajsije i trešnje i višnje i svaki andrak bi im rodio, al’ to su, izeš ga, ti severnjaci, nema tamo tog sunca, ne rodi im voće, a i to što rodi sve nešto sitno pidžavo. eno mi učili onog mičurina ptičurina kako li se zvao, što je kao izmislio selekcioniranje – plaćam pivo ko oljušti viška nastavaka sa te reči – da se ukrštanjem dobije ne znam šta. onda smo mi u osnovnoj pričali viceve kao šta se dobije kad ukrstiš ježa i glistu. ne znaš? bodljikava žica. e tako su nam nasvirali tog tičurina da sam ja mislio da će kod rusa da budu jabuke ko dinje kad ono… ma kaki, to kao ping pong loptica ipo. ajd i frtalj, da ne preterujem. ne može, nema odakle, nema iz čega, bato, nema dosta sunca i tačka. može to da rodi ne znam kako veliko, a nije veliko, to ne može da ima toliko šećera, nije to za rakiju. zato prave lebaru, i rusi i škoti i poljaci i englezi i ameri. dobro ameri su blentavi, mogli bi da prave šta hoće al’ jok, viski pa viski. sve od žita osim što može i od krompira. pa fala vama lepo, i svaka čas što ste od lebare uspeli da napravite izvikano piće, kome mora sto trikova da se radi i priča da se pripoveda da bi izašlo na glas i bilo nešto.

dođ ti bato kod mene pa sedi i biraj… ništa trikovi, nikakvo farbanje drvetom, ma ništa bre, samo prevrelo voće pa proterano kroz kazan. probaj pa posle pričaj.

neg znaš ko mi je čudan? oni rimljani. kako koji, pa oni južni. latini, ajde neka su latini. da, američki latini, pa koji drugi danas još postoje? od onolikog voća, pazi, mogla bi da se pravi bananovača, mangovača, avokadovača, mandarinovača, narandžovača… ma ko zna kojih još voćki nema, ma čuda bi mogla da se prave. a oni šta, prave onu trskovaču. ono od trske, onaj rum. ne razumem ih nikako. onoliko voće propada. tjah.

Svaki put. Ili bar ponekad.

Potpuno je neverovatno kako nekakva hladna tehnologija zapravo može da pomogne da se sačuva ljudsko u nama.

Ponekad reči ne mogu da dosegnu doživljaj. Tada je najbolje ćutati i slušati.

Mnogo je nesreće nastalo onda kad su ljudi pričali umesto da su slušali.

Nastavite sa čitanjem… “Svaki put. Ili bar ponekad.”

Živa noć grada

“Noć nagoveštava, ali ne otkriva. Ona oslobađa sile u nama koje su tokom dana sa razlogom potisnute… Tražio sam poeziju magle koja menja ljude, poeziju noći koja promeni grad, poeziju vremena koje transformiše sva ljudska bića.”
Brassai

Hajde da se i ja malo hvalim, takva je moda, izgleda… Prvi put za sve ove godine što se tu i tamo bavim fotografijom, uputio sam dve fotke na foto-konkurs, jer tema mi je legla k’o budali šamar — noćne monohromatske fotografije grada – i obe su se zatekle u selekciji od dvadeset fotografija izabranih za izložbu “Živa noć grada”, koju je novosadsko odeljenje Francuskog instituta u Srbiji odlučilo da upriliči.

Film Noir, Kikinda, decembar 2016.
Film Noir, Kikinda, decembar 2016. Klikni za veću sliku.

Lajtmotiv konkursa je omaž fotografu Đuli Halasu, poznatijem pod umetničkim imenom Brassaï, koji je tamo negde u vremenu između dva velika rata fotografisao noćni Pariz onako kako niko pre njega to nije činio.

Nastavite sa čitanjem… “Živa noć grada”

Kad lonac prekipi

Pletem samo jednom iglom. Rasplićem brzo i bez greške. Ovih dana vozim na tri točka. A kako si mi ti? Malčice sam pobrljavio i evo ti ga na.

Kao što izvesno znate, sklon sam da istražujem i komentarišem kulturološke aspekte kiča. Štaviše, ponekad mi takve teme čine omiljenu mentalnu zabavu, jer odavno mi je jasno da razumevanje kad to neko delovanje postaje kič najviše zavisi od moje sopstvene sposobnosti da sve što znam složim u funkcionalnu celinu. To me održava u oštroj pameti, kad već ne mogu da pretrčim polumaraton.

U tom zamešateljstvu, mene odavno naročito interesuju oni koji se sa kičem svesno poigravaju, ponekad namerno ukoračujući u zonu iz koje je većini teško iskorpcati se. Ta veština mi je jedan od najtvrđih rebusa: potrebno mi je da prepoznam, što bi ono Frenk Herbert rekao, “zavere u zaverama u zaverama”, pa da tek iz tog trećeg sloja izvučem poentu. Đavolski teška stvar.

A onda mi je, na jednom sasvim slučajno odabranom primeru, sve sinulo i sklopilo se savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Kad lonac prekipi”

Slagalica

U tri dana, odoše Nicolas Roeg i Bernardo Bertolucci. Bertoluccija smo ispratili, a o Roegu ćemo malo opširnije. Napustio nas je u devedesetoj, prvom cvetu starosti, kad mu vreme nije… Ček, to je neki drugi film. Prvo, malo muzike… I još svašta nešto.

Njegove filmove ćete ili voleti ili će vam biti muka.

Njegove filmove ćete ili voleti ili će vam biti muka. Ja znam da nikad neću zaboraviti Čoveka koji je pao na zemlju, iako to nije najbolji Roegov film. Rušio je granice dozvoljenog i mogućeg u vreme kada je stvarao i utirao neke nove puteve. Jedinstvo prostora i vremena u njegovim filmovima ne postoji. Prospe pred vas slagalicu, ali vam ne dozvoljava da vidite kutiju. Probate, pa kako vam uspe. Ili vam je, jednostavno, posle izvesnog vremena, dosta svega. Sigurno vam nije svejedno. Nikad ne zaboravite: šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka su bile vrlo zanimljive!

Nastavite sa čitanjem… “Slagalica”

Opušteno u Dubaiju…

…nije valjda?

21 gram je, kažu, težina duše. Možebiti. 21 stepen severno je geografska širina Balkana. Jeste.

Ja znam da je 21grams mesto gde se u Dubaiju može pojesti – dobar! – burek. Sarma. Ćevapi. Pljeskavica. Pašticada. Prženice. Štrudla sa orasima. Tufahije. Osim bureka, i štrudle sa orasima, jer u savršenstvo se ne dira, sve drugo na jelovniku je sa zvrčkom. Što bi se reklo na engleskom, with a twist. Meni ne smeta, ima ko to ne voli.

Nastavite sa čitanjem… “Opušteno u Dubaiju…”