Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve što nije film, likovna umetnost ili književnost.
Dakle, prilikom objavljivanja prethodne fotke dana, dao sam vam zadatak da pogodite šta je ovo:
Priznajem, tvrd problem za onog ko nema iskustva. Hoću da kažem: ja bih pogodio, ali bih uspeo isključivo zato što imam iskustvo iz prve ruke.
Dakle, šta je to?
Nastavite sa čitanjem… “Šta je zagonetni predmet na fotki dana”
Može biti da grešim, ali ako se pojavio bolji glumac od Marlona Branda, ja to nisam primetio. Pogledajte ovu kolekciju gestova: jasno je da su prirodni.
A ni reči.
No, bilo je posle nekih reči: napucavao je onog majmuna bez po muke. Pogledajte i to:
Ovako ja zamišljam najbolji cirkus u 21. veku: potpuna umetnost uz dozu nesvakidašnjeg.
Savršeno.
Saznao sam tek dva dana kasnije.
Ivo Eterović, majstor fotografije, preminuo je u Beogradu u četvrtak, 24. novembra. Vest je objavljena tek u petak, 25. novembra, a do mene je stigla danas.
Baš da ne prepričavam ono što imate u svim vestima. Upamtiću ga kao jedno od prvih velikih imena fotografije u počivšoj Jugoslaviji; za njega sam znao pre nego što sam znao za Tomu Peterneka ili Vicana Vicanovića. I to nije bilo zato što je Eterović bio “lični fotograf” Tita i Jovanke, nego kroz maglu pamtim jedan intervju sa njim u foto-odeljku “Tehničkih novina” negde u vreme kad sam bio osnovac, beše to u drugoj polovini sedamdesetih… Ako to uzmem kao neko merilo, onda je Ivo Eterović bio prvi fotograf od koga sam ikada “kupio” neki trik. U tom razgovoru je objasnio da klasične fluorescentne svetiljke lažu svetlomer i da je potrebno otvoriti blendu za broj više, ponekad čak i za dva broja. To sam upamtio zauvek, pa i koristio; bio je u pravu.
Umetnik je ostavio za sobom dvadesetak monografija, od kojih je čak sedam o Beogradu. Rodom Splićanin, oduvek je isticao da obožava Beograd, u kome je živeo od 1959. godine do smrti. Video sam samo jednu od tih monografija, ali i nju površno i ne sećam se naslova; bila je starijeg datuma.
Slava majstoru.
Kako zamišljate mađioničare 21. veka? Kojim rekvizitima se oni danas služe? Šta mislite o multimediji kao sredstvu mađioničara?
Hajde da se setimo šta znači skraćenica TED: Technology, Entertainment, Design. Konferencija TED je zamišljena kao stecište ideja vrednih širenja, a tri lajtmotiva su i te kako dovoljna kao volumen u kome se te ideje rađaju i prenose drugima.
Ako ste pohodili sajt konferencije TED ili ste makar ispratili ono nekoliko predavanja koja sam do sada preneo i na stranice Suštine pasijansa, lako ćete razumeti prostor u kome TED funkcioniše kao ideja. I zaista, prepoznaćete bar jedan, ne retko i dva elementa koji se kriju pod crveno ispisanim akronimom. Ja sam do sada pogledao barem stotinu predavanja, verovatno i više; ali ni u jednom do sada nisam primetio, kao u ovom koje vam sada predstavljam, da su uključena sva tri stuba konferencije TED: tehnologija, zabava, dizajn.
Marco Tempest je iluzionista i mađioničar po meri 21. veka: ovaj Švajcarac koji živi u Njujorku je pronašao posebnost po kojoj ga drugi prepoznaju – a to je danas prvi preduslov opstanka u svetu zabave. On svoju magiju iluzije zasniva na interakciji sa multimedijom, a pakuje je u hudinijevsku teatralnost u kojoj posmatrač ostaje zabezeknut. Tokom petominutne prezentacije koju je održao na konferenciji TEDGlobal prošlog jula, a čiji snimak je objavljen na zvaničnom blogu konferencije upravo u danu za nama, Mr Tempest izvodi jednu fenomentalnu minijaturu. Pogledajte.
Komentar je, izvesno, suvišan.
“Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!” Tad ustadoh,
“U oluje divlje beži, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavljaj niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga! – odlazi sad iz te niše!
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovde zbriše!”
Reče Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Violončelo je fascinantan instrument već samim tim što ima fantastična dinamička svojstva – o tonskom opsegu da i ne govorimo.
Avangardna umetnica Zoe Keating koristi svoje violončelo uz malo aktivne tehnologije: koristeći pedalu kojom hvata sekvence taktova, ona neprekidno gradi slojeve dok stari izmiču. Poslušajte ovo pažljivo.
Nemam komentar. Opčinjen sam.
Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…
Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.
U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:
Ah, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…
Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…
Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.