Category: Opšta umetnost

Sve što nije film, likovna umetnost ili književnost.

Audio dopisivanje dvojice starih asova

Jeste li čuli za Theme Time Radio Hour? Ja jesam čuo za tu radio emisiju, ali nisam upriličio nijedno slušanje. Inserti koje sam čuo bi mogli da promene taj stav: baš ću da se potrudim…

zbob-dylanBob Dylan je neko na koga gledamo kao na poslednjeg bitnika ili kao na zabludelog folkera koji je kompletnu muzičku scenu te provenijencije okrenuo naglavačke kad se opasao Stratocasterom (“Judas!“), a potom se elegantno sklonio u stranu da prođu i drugi. Čovek je promenio neke stvari u poimanju popularne muzike i to je suva činjenica.

Manje je znano belom svetu da je Dylan eklektik u duši i da se iza njega kriju mnogi drugi projekti mimo pesničkih i muzičkih. Recimo, da li vam je poznato: Mr Zimmerman se okušao i kao radijski voditelj. U stotinu jednočasovnih epizoda radio serijala Theme Time Radio Hour koje je vodio od maja 2006. do aprila 2009 na satelitskom radiju Sirius XM, Dylan je opisivao neki opšti pojam muzikom, pričom, poezijom, kontaktima sa drugima. Ti pojmovi su bili različiti, poput “brojevi”, “boje”, “novac”, “vreme”, “ptice”… A pričama nikad kraja.

Nastavite sa čitanjem… “Audio dopisivanje dvojice starih asova”

Šta znači stvarati muziku

Da li ste ikada razmišljali o muzici kao o rezultatu stvaralačkog procesa? Mislim da bi trebalo. Pokazaću vam na šta mislim.

Može da se odsvira i otpeva dobro, ali meni to ponekad i dalje zvuči kao mačije dranje... Zato što nema smisla, a ne zato što izvođač falšira.U vreme kad sam se aktivno bavio sviranjem gitare (baš da ne kažem da sam se aktivno bavio muzikom), često sam doživljavao kvalifikacije drugih svirača u stilu “On je sjajan muzičar! U stanju je da svira kao gitarista X, gitarista Y i gitarista Z!” Prilično brzo sam shvatio da to ne znači da je neko sjajan muzičar, nego da znači samo to – kako je on dobar imitator nečije muzike. Tad sam prestao da hajem za nečije reakcije na moje sviranje neke obrade kada mi kažu “to se ne svira tako, nego ovako!“. Kada mi “pokažu kako se to svira”, uglavnom bih se složio sa tim da autor pesme na svom albumu svira tu stvar baš tako. A onda bih pitao “a kako bi ti to odsvirao?”.

Da ne poverujete: uobičajena reakcija većine bi bila kao da sam ih na mandarinskom jeziku pitao kako je pretprošle godine rodio pirinač u rodnom selu Mao Ce Tunga: apsolutno ne bi razumeli šta ih to pitam. Takvom reakcijom, potpuno bi diskvalifikovali sebe u mojim očima. No, nekima od njih nije zameriti, jer hleb im predstavlja sviranje hotel wave muzike, onog reproduktivnog oblika sviranja koji odriče bilo kakvu mogućost sviračkog identiteta; drugom rečju, to su ljudi koji tavore na dnu muzike. Oni su sami sebi kazna za neko nedelo koje nisu počinili, mada se u dubini duše osećaju kao da jesu. Zato sam se trudio da ne zajebavam takve jadnike… Osim kad su bili baš uporni da pokažu kako su oni u pravu, a ja nisam. Međutim, to su bile rasprave kojima se danas ne ponosim.

Imponuju mi stvaraoci koji nalaze za shodno da pronađu svoj izraz čak i u tuđim delima. Oni najhrabriji čak idu dotle da pisane note koriste samo kao predložak, a ne kao božije slovo (setite se kako su Emerson, Lake i Palmer svirali Musorgskog). Kada među takvima ima i onih koji stvore instrument da bi plasirali muziku u svet, onda to izaziva moje divljenje.

Takav je Keith Medley. Poslušajte kako svira temu “Dvorana planinskog kralja” iz recitala Peer Gynt Edvarda Griga na gitaroidnom instrumentu sa 27 žica koji je sam sačinio.

Sjajno! Ovo je muzika koju nazivam stvaralačkom, ovog puta u najsirovijem mogućem značenju reči. Jeste, neko drugi je autor te muzičke fraze. Ali, upravo su ovakvi ljudi odgovorni za napredak muzike, za pomeranje umetnosti korak napred. Da nije bilo takvih, muzika celog sveta bi se i danas svodila na zapodevanje animalnih urlika u taktu koji se dobije udaranjem kamena o kamen.

To je ono što kvaziakademski kvaziumetnici neće shvatiti nikad.

(Via)

Crtanje muzike

Malo poetike na samoj granici kiča.

Pomoći će da više cenite prave vrednosti.

Vi prepoznajete prave vernosti, zar ne?… Sve izbegavam da vam ispričam šta mi se desilo pre koji dan…

Ogoljena umetnost

Ponekad je surova, ponekad intrigantna. Uglavnom zbunjuje, a često nadahnjuje. Kad se poigrava sa nama, ne primećujemo dok ne bude prekasno. Uglavnom, umetnost je takva da nas ne ostavlja ravnodušnim.

Da li ste ikada razmišljali o tome šta je golo, a šta ogoljeno? Šta je atribut čoveka u onoj srži koja ga čini onim što jeste? Jesmo li opredeljeni da budemo goli, ali smo nasilno obučeni? Ili smo odlučili da budemo obučeni, pa smo ponekad tako bespomoćno ogoljeni?

Ovaj umetnički performans ne odgovara ni na jedno od tih pitanja. Naprotiv: pitanja se samo umnožavaju i nemamo kud nego da smislimo način da na barem neka od njih odgovorimo. Kad i kako, ne pitajte mene: zbunjen sam koliko i vi, verovatno.

Glas, pokret, oblik, boja. Muzika. Ideja. Sloboda.

Potražite više informacija o projektu Tableau Vivant of the Delirium Constructions. Elem, još ćete čuti o njemu. O, tek počinje. Multimedijalna umetnost nikad više neće biti ono što je nekad bila. Ovo je trijumfalno.

– * –

Ah, da… Mala uzgredna beleška: dok budete ovo gledali, prisetite se šta doslovno znači reč “konspiracija”: zajedničko disanje, disanje kao jedan.

(Via)

Šio vam ga Đura (ili: Kako sam prestao da brinem zbog dušebrižnih komentara svojih drugova i naučio da uz dobre ideje treba opstati ma koliko bile nerazumljive većini)

Kada se pojavio onaj spot, ispao sam kriv što sam ga podržao. A sad, izjava Ivana Tasovca tačno dovodi taj slučaj na mesto za koje sam se nadao da će predstavljati razrešenje. Stpljen, spašen.

Počelo je sa spotom “Hvala što ne dolazite” u kojoj je kvintet limenih duvača iz Beogradske filharmonije izašao na raskrsnicu ulice Strahinjića Bana, odsvirao jedan diksi standard, a zatim razvukao transparent “Hvala što ne dolazite”.

Hvala što ne dolazite

Tog spota više nema na jutjubu, ali je preostao jedan divlji snimak prolaznika.

EDIT: a onda se klip vratio.

A onda se sve izvrnulo. Dušebrižni su svašta govorili; mene su napucali govoreći da je to autogol. Najgore od svega, to mi je govorio čak i drugar koji dobro zna da ja podržavam cinizam protiv gluposti. Pa dobro, šta da se radi, pomislio sam, valjda ne možemo svi uvek da mislimo isto. Uvažio sam druge stavove, odmahnuo rukom i nastavio dalje.

A onda je večeras na jutjub okačen sledeći klip, otvoreni odgovor Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije. Ne znam koliko će preživeti, ali evo ga sada ovde za vas:

Eto.

Moram da prenesem jedan komentar, jer taj sve govori:

Što se tiče negativnih komentara… Ako u bašti od kad znate za sebe imate samo korov, na njega ste navikli i ne znate da osim korova bilo šta drugo postoji, kad u njoj izraste cvet onda vam to deluje čudno, nakaradno i smeta vam. E, zato vam smeta Tasovac. (u potpisu: TheProkletnik)

Ostaviću bez zaključka, jer, pošteno: gadi mi se da polemišem sa onima koji ne nalaze za shodno da razdvoje lične animozitete od suprotstavljene ideje. Iz nekog razloga, postoje ljudi kojima se Tasovac ne dopada. Mene zabole patka za to; vidim da se čovek bori za opstanak kuće koju vodi i nekako ne uspevam da razumem šta je loše u tome.

Ipak, imam završnu poruku za sve koji ne misle da je svirka u Silikonskoj dolini bila dobra ideja, a pozajmiću je od samog Ivana Tasovca. Evo je ovde.

Hvala na pažnji.

Imitator na sceni

Oduvek sam voleo njegove performanse. Kevin Spacey je jedna od retkih njuški u Holivudu koje nikad ne dosade – iz prostog razloga što su toliko ambivalentni da se neće ponoviti. Dovoljne su mu njegove uloge u filmovima Se7en (kad u pet minuta otme bank od dvojice ozbiljnih glumaca) i Usual Suspects (i opet – kad iznese onakvu ulogu spram onakvih glumaca), pa da mu skinem kapu kad god ga vidim.

Ali ovo: što je mnogo, mnogo je! Smile

Majstor.

Kako zvuče moderni horovi

Skoro da je ispalo dobro što sam odložio ovaj prikaz: prve verzije adresa su, navodno, hakovane i nestale.

Prvo je jedna prijateljica na fejsbuku povezala link na Viva Vox Choir, zanimljivi moderno orijentisani hor iz Zemuna. Ispostavilo se da su imali 500.000 pregleda za svega par nedelja, te da je to bio dokaz popularnosti hora. Onda je klip, navodno, hakovan, pa je postavljen ponovo.

 

Bez obzira na rezultat i na činjenicu da je ekipa zaista napravila ludački aranžman, nešto mi je zapalo za oko: bilo je još pet-šest klipova na jutjubu, a zbir pregleda svih njih nije dostizao ni deseti deo pregleda tog klipa. I tada shvatim: ključ je u tome što je to obrada numere od grupe Rammstein; a tu grupu konzumira dečurlija za koju su jutjub i fejsbuk osnovni vidovi takozvanog socijalnog ponašanja.

Nisam bio malodušan, brz obzira na utvrđenu činjenicu da je ovo bio dobro fingiran SEO – i ništa više. Just kidding Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.

 

E, ovde sam morao da zastanem, jer je počelo da mi zvoni negde u registru sećanja. Šta beše, šta beše?… Pa da!

Nastavite sa čitanjem… “Kako zvuče moderni horovi”

Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?

Suština pasijansa slavi 179 godina od rođenja velikog pesnika Đure Jakšića.

Đura Jakšić (1832 - 1878)

Za tu priliku, biram jednu od najlepših vinskih pesama napisanih na srpskom jeziku.

Mila

“Vina, Milo!” – orilo se,
dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
tuđe ruke vino nose.

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali’,
– ma se rast’o bela sveta –
mesto čaše od bermeta,
otrova bi progutali.

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? –
Nesta Mile, nesta ćefa!

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži!

Nastavite sa čitanjem… “Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?”