Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
Naravno: Šandor Vilovski u legendarnom “Nevenu”…
Reći ću vam samo ovoliko: “Neven” se pojavio na DVD-ovima u prodavnicama jedne srede. Ja sam oba kompleta (dva puta trinaest epizoda) kupio već u petak. A od onda gledao ko zna koliko puta.
Elem, doktor Šandor Vilovski i njegova neodoljiva Mici! 
Neponovljivo! 
U danu za nama, stigla je vest o smrti još jednog štićenika boginje Talije.
U danu kad je Olivera Marković sahranjena u Aleji velikana, otišao je Dušan Janićijević, sjajni glumac. Imao je 79 godina, a upokojio se u svom rodnom selu Gornje Grgure kod Blaca.
Agencijske vesti možete naći na info portalima; sve su iste, pa pogledajte bilo gde, recimo ovde. Bilo bi čestito da su pripazili oko imena sela, ali to je sada manje bitno.
Pamtim ga kao sjajnog, karakternog i veoma ozbiljnog glumca. Sasvim slučajno, pre nekoliko dana, setio sam se njegove malene, ali fenomenalne uloge ćopavca u filmu “Vreme čuda” (ovde, pa ovde… “Pogodi ko te udari, gospode!…”). Danas sam se setio i epizodne uloge u filmu “Hajduk” (link za to nisam našao; ali, ako ste gledali film o hajduku Ivanu Kondiću, setite se replike “A šta ima mene da pozdravlja, pizda mu materina!”, nakon čega gospodin načelnik policije počinje da povraća).
U sećanje na sjajnog glumca koji je bio u stanju da reši najteže moguće uloge, ma koliko one bile male (jer nema malih uloga – ima samo malih ljudi), nalazim jedan insert koji nije lak za gledanje; nije bio lak ni za izvedbu pred kamerom, setite se toga dok budete gledali.
I kakva koincidencija: obratite pažnju na muzičku frazu u pozadini. Svakako ćete se setiti koji velemajstor to peva.
Slava velikom glumcu.
Citat dana dolazi od najpoznatijeg robot-guvernera austrijskog porekla na svetu.
Mislim da je gej brak nešto što treba da se desi između muškarca i žene.
Arnold Schwarzenegger
Aktuelna glasina kaže da je Švarcenegggger pred razvodom, što je, kako bih rekao, baš-baš informacija koja me odaaavno nije zanimala, pa sam sad osobito zadovoljan što imam podatak više koji ću nekako pokušavati da zaboravim.
(Isečak)
…
A kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama – zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.
Nisu čak ni predahnuli – s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, kolko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo – ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.
– Zašto, zašto?… Zašto, zašto?… – mrmljao sam…
Oni su zarili svoje šilo baš u grlo…
Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo “U” i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.
Na postavljanju kablova
u Šerementjevu
u jesen 69. godine
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Danas je 40 godina od smrti Jima Morrisona. To je godišnjica koju Google neće obeležiti…
Moram da budem pošten: nisam fan muzike grupe The Doors. To, pak, ne znači da ih zbog toga odbacujem iz rock’n’roll ikonografije (to činim samo sa onim belosvetskim folirantima “U dva”, oni su zasad jedini na mom spisku za odstrel) a kamoli da bih zbog toga smatrao da je Jim Morrison ostavio išta manje od veličanstvenog nasleđa. Jedini album grupe koji zaista volim da slušam je Absolutely Live, ali ja svakako imam poseban pik na žive albume i dajem im malu, ali primetnu prednost u svojoj fonoteci.
Neću da izvlačim biografije, neću čak ni da solim o radovima grupe. Ajmo malo po video klipovima, a prisetiću se samo jedne anegdote. Ali, za početak da izvučem onaj klasični TV snimak. Ovo je bio čas kad je perspektivna grupa postala mega-grupa.
Nastavite sa čitanjem… “Jim Morrison: danas četiri decenije”
(Isečak)
…
Iskočio sam na trg, popločan mokrom kockom, smirio sam dah i osvrnuo se.
“Ne, ovo nisu Petuški!… Ako je On – ako je On zauvek napustio zemlju, ali vidi svakoga od nas, znam da ovamo nije nijednom pogledao… A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega…”
“Ne, ovo nisu Petuški! Petuški On nije zaobilazio. On je, umoran, tamo uz svetlo plamenova počivao, tamo sam i mnogim dušama primećivao pepeo i dim Njegovog bivaka. Plamen nije potreban, bio bi pepeo.”
Ne, ovo nisu Petuški! Preda mnom je bio Kremlj u svom sjaju. Iako sam iza sebe čuo bat gonilaca – uspeo sam da pomislim: “Ja, koji sam prošao Moskvu uzduž i popreko, trezan i pijan – ni jednom nisam video Kremlj, u traženju Kremlja uvek sam dospevao na Kursku stanicu. I evo, ugledao sam ga sada – kad mi je Kurska stanica najpotrebnija!…
“Nedokučivi su Tvoji putevi…”
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Danas je preminula glumica Olivera Marković, jedna od omiljenih ličnosti teatra i filma.
Da ne ponavljam biografske podatke, već su ih pune stranice na informativnim sajtovima (ovde, ovde, ovde…), jer svi uglavnom prenose vest od Tanjuga (link je uklonjen jer više nije aktivan; edit okt.2011). Prisećam se nekih njenih filmskih uloga, a ovog časa se stidim jer ne mogu da se setim imena jedne veličanstvene predstave pozorišta iz Rijeke u kojoj je Olivera Marković igrala jednu od tri uloge i koju sam gledao na sceni u Kikindi, još onih godina kad… Uh, da ne lajem, nije red u ovom času.
Bila je sjajna glumica i vrsna pevačica klasičnih romansi. U slavu dive, jedna pesma koju retko čujemo; poslednji put, ovo smo slušali u karikaturalnom izvođenju u istoimenom filmu. Evo, došao je čas da se setimo da je reč o veoma ozbiljnoj pesmi.
Slava ti, Olivera!
(Isečak)
…
Još jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.
“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…
Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.
Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”
Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
