Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
U 19:16 po lokalnom vremenu, nastupa leto.
A Google je spremio nesvakidašnje pasivan, mada simpatičan doodle čiji autor je čuveni japanski umetnik Takaši Murakami.
Aj’ pa srećno vam leto!
Koincidentno: Suština pasijansa je počela sa radom početkom proleća.
(Via)
(Isečak)
Viši kontrolor Semjonič, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgolićen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu… Trenutak, dva ili tri je još stajao, njihao se kao zamišljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte šiknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu…
Sve sam to video svojim očima i o tome svedočim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu pričati. Krajičkom svesti, najmanjim krajičkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvačku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapušavali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj šolji.
I ako me tamo Gospod bude pitao: “Zar je moguće, Venja, da se više ničega ne sećaš? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg počinju sve tvoje nesreće?…”, reći ću mu: “Ne, Gospode, ne najednom…”
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
(Isečak)
…
A Semjonič je, među nama govoreći, veliki ženskar i sanjar, istorija sveta ga interesuje samo sa erotske strane. I kad su nedelju dana kasnije u oblasti Frjazevo ponovo nagrnuli kontrolori, Semjonič mi nije rekao “Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.” Ne, seo je kod mene za nastavak: “Pa, onda? Da li je on ipak pojebao tu Lukreciju?”
Ispričao sam mu šta je bilo dalje. S rimske istorije prešao sam na hrišćansku i došao sam već do priče o Hipatiji i… Ali, tada se naš voz kao ukopan zaustavio u stanici Orehovo-Zujevo, i Semjonič je krajnje zaintrigiran iskočio na peron…
I tako se to tri godine produžavalo, tako je bilo svake nedelje. Na liniji Moskva – Petuški bio sam jedini putnik bez karte koji Semjoniču još ni jednom nije dao ni grama, a uz to je ostajao živ i nebijen. Ali, svaka istorija ima svoj kraj, pa tako i istorija sveta…
Prošlog petka sam došao do Indire Gandi, Moše Dajana i Dubčeka. Dalje se nije moglo…
I evo, Semjonič je ispio kaznu, koraknuo je i pogledao me kao udav i sultan Šahrijar:
– Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.
– Semjoniču! – odgovorio sam gotovo moleći – Semjoniču! Danas si mnogo popio?…
– Prilično, – odgovorio mi je Semjonič samozadovoljno. Bio je pijan do besvesti…
– A, znači da ti mašta ludo šljaka? Znači: imaš snage da poletiš u budućnost? Znači: možeš sa mnom da pređeš iz sveta mračne prošlosti u slatki vek koji se “rađa”?
– Mogu, Venja, mogu! Danas sve mogu!…
– Od Trećeg rajha, četvrtog pršljena, Pete republike i sedamnaestog kongresa, možeš sa mnom zakoračiti u svet koji priželjkuju svi Jevreji, petog carstva, sedmog neba i drugog dolaska?…
– Mogu! – grmeo je Semjonič. – Pričaj, pričaj, Šeherezado!
– Onda, slušaj! Biće to dan, “izabran među svim danima”. Tog dana će Simeon na samrti konačno reći: “Sada otpusti roba svog, Gospode…” i reći će arhanđel Gavrilo: “Bogorodice devo, raduj se, blagoslovena si mešu ženama”. A doktor Faust će progovoriti: “Ovo je tren! Produži se i traj!” I svi čija su imena zapisana u knjigu života zapevaće: “Raduj se, Isaija!” i Diogen će ugasiti svoju sveću. I biće dobro i lepota, sve će biti dobro, i svi će biti dobri, i osim dobra i lepote ničeg neće biti, i svi će se sjediniti u poljupcu…
– Sjediniti u poljupcu? – zarzao je već nestrpljivo Semjonič…
– Da! Sjediniće se u poljupcu dželat i žrtva; i zloba i namera, račun, napustiće srca, i žena…
– Žena!!! – zatreptao je Semjonič – Šta? Šta žena?!!
– I žena sa istoka će zbaciti feredžu! Žena sa istoka če definitivno sa sebe zbaciti feredžu i ugnjetavanje! I leći će…
– Leći će!!! – sav se tresao.
– Da! I leći će vuk sa jagnjetom, ni jedna suza neće poteći, a momci će izabrati sebi devojke koje im se dopadaju, i…
– O-o-o-o-o! – zastenjao je Semjonič. – Da li će uskoro? Da li će biti uskoro?… – i počeo je kao španska ciganka lomiti ruke, a zatim je užurbano, zaplićući se u odeću, počeo skidati mundir, pantalone uniforme, i skinuo se do gola…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Ovo je nesvakidašnje i nadahnjujuće… Pogledajte skup fantastičnih video snimaka načinjenih tokom ekspedicija na međunarodnu svemirsku stanicu…
Nemam šta da kažem, osim da preporučim: ako imate dobar link, idite na youtube stranicu, uključite HD verziju (720p ili 1080p) i pogledajte ovaj kratki film u režimu punog ekrana. Tek tad ćete moći da se unesete u ovaj snimak.
(Via)
(Isečak)
…
U stvari, na pruzi za Petuški kontrolora se niko ne boji, jer su svi bez karte. Ako neki pijani otpadnik i kupi kartu, njemu je, naravno, neprijatno kad naiđu kontrolori: kad mu priđu tražeći kartu, on nikog ne gleda, ni kontrolora ni putnika, kao da bi najrađe propao u zemlju. Kontrolor njegovu kartu gleda nekako gadljivo, a njega gleda ubitačno, kao podlaca. A putnici – putnici gledaju “švercera” krupnim zakrvavljenim očima, kao da govore: dole gledaj, kvarnjačo! Grize te savest, a! A kontroloru gledaju u oči još odlučnije: vidi nas – možeš li nas osuditi? Semjoniču, dođi kod nas, mi te nećemo uvrediti!…
Dok Semjonič nije postao viši kontrolor, sve je izgledalo drugačije; tih dana su putnike bez karata gonili kao Indijance u rezervate. Lupali su ih po glavama Jefronom i Brokhausom, a zatim ih globili i izbacivali iz vagona. Tih dana su putnici bez karte pred kontrolorom bežali kroz vagone kao uplašeno krdo, za sobom su vukli čak i one koji imaju karte. Jednom, sam sam to video, dva mališana, prepustivši se opštoj panici, pojuruli su sa stadom i na smrt su bili izgaženi – ostali su da leže u hodniku stežući u pomodrelim ručicama svoje karte…
Viši kontrolor Semjonič je sve promenio: ukinuo je sve kazne i rezervacije. On je to radio jednostavnije: od putnika bez karte je uzimao po gram za svaki kilometar. Po čitavoj Rusiji šoferi od autostopera traže po kopejku za svaki kilometar, a Semjonič je uzimao upola manje: po gram za klometar. Ako, na primer, putuješ iz Čuhlinke za Usad, rastojanje je devedeset kilometara, sipaš Semjoniču devedeset grama i dalje putuješ mirno, razbaškaen na klupi kao trgovac…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Petak je popodne, neka radi ko mora, a ja neću. Kako bi bilo da pustimo nešto dobre muzike u uši?
Neka ovo bude samo zagrevanje: mislim da je ovo najspektakularnija živa verzija velike pesme.
Aiiiijjj! Kakav početak! Kakvo prangijanje! Kakva ekipa!
Znate, ja sam se očigledno zaželeo dobrih živih svirki; ove godine, za mene slabo zasad… A Bowiea sam gledao pre, uh, pre dvadeset godina i devet meseci. E, moj Marinko, ala je to bilo putešestvije…
Nego, deder odšrafi tu ozvuku, pa ponovo! A onda idemo dalje…
(Isečak)
…
Da skratim, “Revi de Pari” mi je vratila moj esej zato što je napisan na ruskom, samo je naslov na francuskom. Šta mislite, da sam izgubio nadu? Na međuspratu sam popušio još trinaest lula – napisao sam nov esej, takođe posvećen ljubavi. Ovog puta je ceo, od početka do kraja, bio napisan na francuskom, na ruskom je bio samo naslov: “Kurvarstvo kao viši i poslednji stadij bludničenja”. I poslao sam ga u “Revi de Pari”…
– I ponovo su vam ga vratili? – pitao je brkajlija, pokazujući tako da se interesuje za priču, ali nekako kroz san.
– Vratili su. Priznali su da mi je jezik blistav, sli osnovna ideja je lažna. Za ruske uslove, rekli su, to je, možda, upotrebljivo, ali za francuske – ne; kurvarstvo, rekli su, u nas još nije viši stepen i nije poslednji; u vas, Rusa, vaše bludničenje, dostigavši stepen kurvarstva, biće nasilno ukinuto i zamenjeno onanijom, i to obaveznom za sve; u nas, Francuza, iako nije isključeno, u budućnosti, urastanje nekih elemenata ruskog onanizma, ali sa slobodnijim izborom, u našu sopstvenu sodomiju u koju se uz rodoskrnavljenje – transformiše naše kurvarstvo, ali to urastanje će se odvijati u struji našeg tradicionalnog bluda i to bez prekidanja…
Ukratko, oni su mi potpuno sjebali mozak.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
(Isečak)
…
– A u Sibiru?
– A u Sibiru – ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o “jesti”. Samo im jednom godišnje iz Žitomira dovoze izvezene salvete – i crnci se o njih vešaju.
– Kakvi crnci? – trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. – Kakvi crnci u Sibiru? Crnci žive u SAD, a ne u Sibiru! Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD?
– Bio sam u SAD! I tamo nisam video nikakve crnce!
– Nikakve crnce! U SAD!
– Da! U SAD! Ni jednog crnca!
Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba – svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak…
– Znači, bili ste u SAD – mrmljao je brkajlija – to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!… Verujem vam kao bratu… Ali – recite: slobode tamo nije bilo i nema je?… Sloboda za taj kontinent tuge ostaje priviđenje? Recite…
– Da – odgovorio sam mu – za taj kontinent tuge sloboda je samo priviđenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)