Category: Umetnost i zabava

(Isečak)

…

A znate li vi koliko je još na svetu tajni, koliko je mnogo neistraženog, i koliki je prostor za one koje privlače te tajne! Pa, evo najjednostavniji primer:

Zašto je to ovako, ako si juče pio, pretpostavimo, sedam storina i pedeset grama, a ujutro nije bilo prilike da se napiješ – posao i sve slično – i tako daleko posle podneva, propativši šest ili sedam sati, konačno si popio da bi olakšao dušu (pa, koliko si popio? Pa, recimo, sto pedeset grama) – zašto tvojoj duši nije lakše?

Muka koja te je pratila od jutra do tih sto pedeset grama smanjuje se mukom drugog stepena, stidljivom mukom, obrazi postaju svetlo-crveni, kao u prostitutke, a ispod očiju se pojavljuje modrina, kao da juče nisi pio svojih sedam stotina i pedeset, kao da su te juče, umesto toga, čitavo veče lupali po njušci? Zašto?

Reći ću vam zašto. Zato jer je taj čovek postao žrtva svojih šest ili sedam radnih sati. Valja umeti izabrati sebi posao, loših poslova nema. Mučnih profesija nema, valja poštovati svako zanimanje. Valja odmah posle buđenja nešto popiti, čak ne, lažem, ne “nešto”, nego baš ono što si juče pio, i piti sa pauzama od četrdeset do četrdeset pet minuta, tako da bi do večeri popio dvesta pedeset grama više nego prethodnog dana.

E, tada neće biti ni muke ni stidljivosti, a lice će biti tako belo kao da te već pola godine nisu lupali po njušci.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Vi ćete mi reći: Venjička, zar misliš da si ti kod nje jedini zločinac?

Baš me briga! A – tek vas! Neka je čak i neverna. Starost i vernost donose bore oko njuške, a ja ne želim, na primer, da na njenoj njušci budu bore. Neka je i neverna, ne baš, razumljivo, “neka”, ali ipak neka. Zato je ona sva satkana od slasti i mirisa. Ona nije za vatačinu i drobljenje – ona je za udisanje. Pokušao sam da prebrojim sve njene obline, i nisam mogao da ih prebrojim – stigao sam do dvadeset sedam i tako sam crkao od umora da sam popio zubrovku i, ne završivši, napustio brojanje.

Ali kod nje su najlepše podlaktice. Naročito kad maše njima, oduševljeno se smeje i govori: “Eh, Jerofejev, grešan si ti mudonja!” Oh, đavolica! Zar se može takva ne udisati?

Dešavalo se, naravno, dešavalo se da je bila otrovna, ali sve je to sitnica, sve je to u cilju samoodbrane i tamo nečeg ženskog – u to se ja malo razumem. U svakom slučaju, kad sam joj prodro do duše, otrova nije bilo, tamo su bile maline sa šlagom. Jednog petka, na primer, kad sam bio usijan od zubrovke, rekao sam joj:

– Hajde da čitavog života hodamo zajedno! Odvešću te u Lobnju, obući ću te u purpur i svilu, zarađivaću prazneći telefonske automate, a ti ćeš mirisati – na ljiljane, recimo, mirisaćeš na ljiljane. Hajdemo!

A ona mi je – ćuteći – pružila šipak. Ja sam ga čežnjivo prineo nozdrvama, omirisao ga i zaplakao:

– Ali zašto?… Zašto?…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

U Petuškama, kako sam već govorio, jasmin ne precvetava i ptičji poj ne prestaje. Pa i tog dana, tačno pre dvanaest nedelja, bile su ptice i bio je jasmin. Bio je još i nečiji rođendan. I još: bilo je mnogo alkohola – deset flaša, ili dvanaest flaša, ili dvadeset pet. I bilo je sve što može poželeti čovek koji je popio toliko alkohola: to jest nesumnjivo sve, od piva iz bureta do flaširanog. A još? – pitate. – Čega je još bilo?

– I još – bila su dva muškarca, tri ženske, jedna pijanija od druge, i rusvaj, i besmislica. I kao da više ničega nije bilo.

A ja sam razblaživao i pio, razblaživao sam rosijsku žiguljevskim pivom i gledao sam ono troje i nešto sam u njima nazirao. Šta sam ja to u njima nazirao, ne mogu reći i zato sam razblaživao i pio, i što sam to “nešto” u njima bolje video, to sam više razblaživao i pio, i od toga sam još jasnije video.

Ali obostrano razumevanje – osetio sam samo u jednoj od njih, samo u jednoj! O, riđe trepavice, duže od kose na vašim glavama! O, čedne ženice! O, belina koja prelazi u beličasto! O, čarobnjačka i golubija krila!

– Znači, to ste vi: Jerofejev? – nagla se prema meni i trepnula je trepavicama…

(O, izvrsna! kako se samo dosetila?)

– Čitala sam jednu vašu stvarčicu. I znate: nikad ne bih ni pomislila da se na pedeset stranica može nagomilati toliko gluposti. To nadmašuje ljudsku snagu!

– Zar! – polaskan sam, razblažio sam i popio. – Ako hoćete, mogu još dodati! Još više ću dodati!

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– Jadan mališan – uzdahnuli su anđeli.

– “Jadan mališan”? Zašto to “jadan”? Recite, anđeli, da li ćete biti uz mene sve do Petuški? Da? Nećete odleteti?

– O, ne, do samih Petuški ne možemo… Odletećemo čim se osmehneš… Danas se još nijednom nisi osmehnuo; čim se osmehneš, mi ćemo odleteti i bićemo pokojni za tebe…

– A tamo, na peronu, hoćete li me dočekati?

– Da, tamo ćemo te dočekati…

Ti anđeli su dražesna bića. Samo, zašto to “jadan mališan”? On uopšte nije jadan! Dete koje zna da napiše “R” i poznaje ga kao svojih pet prstiju, dete koje voli oca kao sebe samo – zar njemu nedostaje tuge?

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)