Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Leka Bankrot

Sećate li se TV serije “Više od igre”? U njoj je bio angažovan kompletan vrh glumišta istočne polovine ondašnje države. Koliko je briljantnih uloga tamo izvedeno? Teško je prebrojati. Evo jedne, od broja devet do dvadeset tri.

A onda… Sledeća scena, koja mi je naterala suze u oči. Ovakve glume više nema.

I onaj fenomenalni šipak:

A televizija? Posle su doveli onog majmuna i dali mu monopol na pisanje scenarija u serijama u kojima su se utrkivali ko će lošije da glumi; i taman kad pomisliš da ne može gore… A onda je sve otišlo u tri popodne (iliti 3 pm, što bi rekli Ameri). Šipak i njemu.

Glava 7: Karačarovo – Čuhlinka.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiTo mi se sviđa. Sviđa mi se što su u naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje… duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči… Devalvacija, nezaposlenost, pauperizam… Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom – eto, takve su oči u svetu novca…

Zato u mog naroda oči su – kakve su? One su nepromenjivo izbuljene, ali – u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla – ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi s mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća – te oči neće trepnuti. Njima je sve božja rosa…

Sviđa mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na platformi?… Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Šaljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?

Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video – neka.

…

Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Otvor za koščice

Nema potrebe za velikom najavom: velemajstor glume u akciji.

Paju Vujisića sam već predstavljao, a biće toga još. Neki smatraju da je “Šešir profesora Vujića” njegov vrh. Ja mislim drugačije: isečke iz uloge koja je njegov magnum opus videćete sutra na Suštini pasijansa..

Glava 6: Srp i Čekić – Karačarovo.

(Celo poglavlje)

I žurno sam je ispio.

Moskva - Petuški

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Prelistavam majski National Geographic

Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.

National Geographic Srbija, maj 2011.Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. Hot smile A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.

A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?

Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”

Društvena igra

Nisam verovao svojim očima i ušima. Ali, ko sam ja pa tek tako paušalno da verujem sebi? Kakvo je ovo ludilo!

Reč je o prvom, kratkom filmu Srđana Karanovića. Srešćete ovde i neka poznata lica Hot smile

Komentar je izlišan.

(Tnx Marinko)

Glava 5: Moskva – Srp i Čekić.

(Isečak)

Moskva - PetuškiPa naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutru zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče – kakvi su bezdani u meni! – ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem – kakvi si bezdani uveče u meni!

Ali – neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage – taj čovek je veoma loš. Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno – ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost – onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Za mene je tak čovek gad. Ne znam šta je za vas, ali za mene je gad.

Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje – to su prave hulje – o njima mi se gadi da govorim. A ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče – tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar.

…

Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Glava 4: Moskva. Kroz bife prema vozu.

(Isečak)

Moskva - PetuškiŠta je bilo posle – od restorana do bifea i od bifea do voza – ljudski jezik se neće pokrenuti da to izrazi. Ja se toga, takođe, neću prihvatiti. A ako se toga prihvate anđeli – oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.

…

– A šta si, Venjička, šta si sve kupio? Strašno nas interesuje!

– Da, razumem da vas interesuje. Sad, sad ću vam nabrojati: prvo, prvo, dve flaše kubanske po dve rublje i šezdeset dve svaka, svega pet i dvadeset četiri. Dalje: dve četvrtine ruske po rublju i šezdeset četiri, svega pet i dvadeset četiri plus tri i dvadeset osam. Osam rubalja i pedeset dve kopejke. I još nekakvo crveno vino. Sad ću se setiti. Da – crveno jako, po rublju i trideset sedam.

Da-da-da, – govorite vi – a sveukupno? Jer to nas strašno interesuje…

– Sad ću vam reći koliko je to ukupno.

– To je svega devet rubalja i osamdeset devet kopejki – govorim stupajući na peron. Ali, to nije potpuni zbir. Jer kupio sam još i dva sendviča, da se ne bih izbljuvao.

– Hteo si reći, Venjička, da ne povratiš?

– Ne, što sam rekao, rekao sam. Prvu dozu ne mogu bez jela, zato jer mogu da se izbljujem, a drugu i treću mogu piti bez jela, zato jer ako mi se smuči, nek se smuči, ali više uopšte neću povratiti. I tako – sve do devete. A onda, opet prija sendvič.

…

A ako se toga prihvate anđeli – oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)