Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

Vilhelmov krik

Da li ste ikad čuli za pojam iz naslova? Ja sam zaboravio na njega dok, sasvim slučajno, nisam bio podsećen na njega na nekom blogu pre par dana.

To je jedan od najpopularnijih audio klipova u istoriji holivudske montaže zvuka i predstavlja kliše koji ćete prepoznati već kad ga čujete prvi put.

Izgleda da Vilhelmov krik ovih dana obeležava 50 godina postojanja. Ako ne verujete u popularnost ovog zvuka, pokušajte da prebrojite broj pojavljivanja u ovoj kompilaciji, sve od prvog pojavljivanja u filmu Distant Drums (1951):

Ja sam odustao od brojanja posle oko tri munuta.

Mislio sam da skinem taj zvuk i upotrebim ga na svom telefonu za, na primer, prijem SMS-ova, ali sam odustao od toga.

(Via)

Garfield the Cat: dnevni stripovi

Za postpraznični ugođaj, evo još jednog priloga sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovaj prilog je o mom jedinom preostalom idolu.

It's hard to be serious when you're naked!Šta da vam kažem: Garfild je moj idol, jedini kojeg imam.

Sad više ne znam kad i kako sam se navukao na strip o mačku Garfildu, njegovom smotanom, hm… vlasniku… domaćinu Džonu, psiću Odiju i raznim drugim kreaturama i likovima koji se ponekad tu pojavljuju. Počelo je, pretpostavljam, tako što sam pre ko zna koliko godina natrčao na sajt posvećen Garfildu, a tamo na stranicu na kojoj se objavljuje dnevno izdanje stripa… I to sam počeo da skupljam kao hrčak. Ne znam koliko je prošlo, ima možda punih deset godina…

Nedugo potom, napravio sam sopstvenu lokalnu stranicu na kojoj se Garfild vrti u slučajnom izboru iz arhive na disku. To sam postavio kao matičnu stranicu u svom Internet Exploreru. I to širim po svim mašinama na kojima radim. Bazu stripova dopunjujem svakodnevno. PhotoSig je mala maca kada je reč o mojoj ovisnosti o nekom sadržaju na Vebu: Garfild je moja veb droga. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Garfield the Cat: dnevni stripovi”

Dan kad je Čak Noris dobio batine

Doduše, nedugo potom, Brus Li je misteriozno umro…

Ovaj video klip posvećujem Marinku, uz želju da u veselju provede Praznik rada. Winking smile

 

Eh, kakva su to vremena bila. Pamtim neka dva klinca koji su izlazili iz prepunog bioskopa nakon što smo gledali neki od filmova Brusa Lija. Glasno su prepričavali poslednju tuču u filmu… Zanesen poletom slavne veštine Brusa Lija°, jedan od njih krene u demonstraciju. Tako je napucao nogom onog drugog po ruci da sam mislio da ju je polomio. Taj drugi je bio jednako jakom adrenalinskom tripu i nije reagovao na udarac, osim kratkim jaukom, nego je nastavio da glasno odobrava.

A zimus u Rimu, prilazimo jednoj strani Koloseuma u večernjim satima. Pita Jasna “šta piše na onoj tabli”, a ja nisam izdržao: “Ovde je pao za slobodu junak, legenda i heroj Čak Noris. Ubio ga Brus Li u jesen 1972. Vaskrsao tek kao teksaški rendžer mnogo godina posle.”

° Jeste veština Brusa Lija bila slavna, ali Čak Noris bi danas pobedio sam sebe – kao da bi neko drugi smeo da se tuče sa njim. Winking smile

°° Tek maločas sam otkrio da se film u originalu zove Meng long guo jiang Open-mouthed smile

Harvie Krumpet

Koliko li je samo ovakvih minijatura koje zavređuju da budu iskopane… Nisam ranije gledao ovo delo. Nije ni čudo da je ovaj rad dobio Oskara za kratki animirani film 2004.

Neki se rode veliki,
neki dosegnu veličinu,
neke veličina pritiska,
i najzad… postoje ostali…

Šta znači biti čovek? Kakva iskušenja neko uopšte mora da izdrži da bi dosegao svoj unutrašnji mir? Harvi Krumpet je pretrpeo mnogo iskušenja, a sve je trajalo ceo život.

Sjajno.

(Via)

Kupujte po bojama

Izvedba jednog umetnika šalje sublimiranu poruku o besmislenosti potrošačkog društva.

Marco Ugolini je neko koga bismo danas najlakše opisali kao crossover aktivistu koji, po sopstvenim rečima, koristi sve raspoložive medije u nameri da istraži teritorije između umetnosti i dizajna. Fasciniran svojom okolinom, u kojoj njegovi radovi najdirektnije funkcionišu, on postavlja svoje objekte istraživanja u nesvakidašnje ogoljen prostor u kome postaje jasno da živimo u eri prodaje magle i sumaglice.

U tridesetak performansa čije arhivske zapise izlaže na sajtu, Ugolini razotkriva maske; pritom, on dokazuje da najveću masku čini upravo ljudsko ponašanje. Ugolini učini da sprajtovi od nekoliko piksela postanu izgubljeni u prostoru, a životinje izrađene od gvozdenog lima (u prirodnoj veličini i mase približno iste kao živa životinja) unete u prirodni ambijent predstavljaju poruku o ugroženosti vrsta zbog eksploatacije tog istog gvožđa.

Ugolini zna da posao umetnosti nije da bude lepa, nego da šokira i natera na razmišljanje. Zato on ne preza ni od destrukcije: kada nalupa zid potpuno nove biblioteke jajima punjenom akrilnom bojojm, on svoj iskaz završava pseudo-potpisom pomoću šablona i spreja. Boja je oprana sa zida, ali je poruka shvaćena: čak su akademski krugovi potakli da se ogromna i jednolična siva površina oplemeni na neki način, i to je dovelo do javne rasprave.

Potrošačko društvo je posebno na tapetu ovog umetnika: pored šest fotografija na kojima su potrošačke korpe pune artikala iste boje, Ugolini nije propustio da obavesti gledaoce da je na kraju vratio artikle u rafove i da, zapravo, nije ni imao nameru da ih kupi. A poigravajući se rečju “consume” (što znači kupiti, ali i uptrebljavati nešto dok to ne bude potrošeno ili uništeno), Ugolini nam predstavlja sveću sa 25 fitilja i podseća kako osoba u visoko razvijenoj zemlji troši 25 puta više energije od osobe koja živi u zemlji u razvoju.

Ima toga još na sajtu Je Suis Mon Rêve: posetite sajt i pogledajte izložene radove i performanse.

‘De prolaziš češće puta

Pikanterija za subotnje prepodne: igrano-dokumentarni film “Pogledaj me, nevernice” Srđana Karanovića iz 1974. godine. Remek-delo, tačka.

Mogao bih da pričam svašta, ali samo bih davio. Odvojite 40 minuta, kliknite i pogledajte. Nećete zažaliti.

[EDIT januar 2012: film više nije raspoloživ, osim ovog dela od 9 minuta.]

Dok stigne do sekvence “film u filmu”, priča već ima toliki naboj da ćete uhvatiti sebe kako napeto iščekujete da saznate još neki detalj. A kakve rezultate prave naturščici, to je prosto nestvarno. Primer koji izdvajam je scena koja počinje na 9:45 – pandur objašnjava koji nož je najbolji za ubijanje… Majko mila… Confused smile A slika šinobusa koji klizi niz ravnicu (zapravo, ne klizi nego klampće i tandrče, ali malo pesničke slobode nije na odmet) je fenomenalna vizuelna metafora koju lako prepoznajem. Jednom ću vam pričati o tome.

(Via; tnx Igor)

Helena lijepa i ja u kiši

Moji stari drugari već znaju da je ovo jedan od mojih all-time favorita.

Album Rođenje Drage Mlinareca iz 1975. je jedan od meni najdražih albuma eks-jugoslovnske scene. O tom albumu ćemo potanko kad dođe vreme u okviru serijala o mojih 125. Hajde da večeras zajedno čujemo kapitalnu numeru sa tog albuma.

Onaj prvi deo sam nekad rado svirao u nekom svom aranžmanu; čak sam varirao onu liniju basa kroz neke akorde. Kažu ljudi da je to dobro zvučalo. A tek tekst…

Želite znati, Heleno lijepa,
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara…

Bilo je to nešto od najbolje rock poezije tog vremena.

Mnogo, mnogo kasnije, Josipa Lisac je otpevala zamalo-pa-konačnu verziju te pesme, sve sa recitovanim tekstom u središnjem delu (autorka beše neka Josipina ispisnica). Postoji audio zapis sa koncerta aranžiranog u čast Drage Mlinareca, kad su mu 2005. uvalili nagradu “Porin” za životno delo; zapravo, imam negde i TV rip tog koncerta. Josipina izvedba “Helene” je zvučala tako dobro da sam joj odmah oprostio što ne zna osnovni tekst. Poslušajte.

I opet sam se naježio.

Treća verzija vredna pomena ne postoji.

Art Project, powered by Google

Zamislite tehnologiju koja se koristi za Google Maps Street View u kombinaciji sa najkvalitetnijim mogućim fotografijama odabranih objekata. Sad tu zamisao smestite u neke od najčuvenijih galerija na svetu. Rezultat je takav da zastaje dah.

Ne znam koliko bi čovek trebalo da bude tvrd na srcu i pameti, pa da ostane imun na izvedbu inicijative Art Project. Za to sam saznao tek pre nekoliko dana, nakon što mi je prijatelj skrenuo pažnju. Već prvi “letimični” pogled na sajt mi je oduzeo dva dragocena sata, i to sam se doslovno silom naterao da prekinem pregled, jer sam imao druge obaveze.

Reč je o inicijativi koju je Google sproveo sa (zasad) šesnaest čuvenih galerija. Kada izaberete galeriju iz prostog menija, naći ćete se u virtuelnom prostoru i moći ćete da šetate njime. Prava pikanterija počinje ako vidite znak plus pored slike ili ako odaberete neku od slika sa posebnog menija pored odabrane galerije: prelazite u režim detaljnog pregleda slike u potpuno vernom prikazu boja. A koliko je detaljno, pokazaću vam na jednom primeru. Elem, znate li sa koje je slike uzet ovaj detalj?

Detalj preuzet sa slike na sajtu http://www.googleartproject.com

Ne, ne bih znao ni ja (usput, ovo nije najveći zum!)… Ali, očigledno je: vide se svi detalji koje je ostavila četkica na platnu. Obratite pažnju i na teksturu tkanine koja probija.

Nastavite sa čitanjem… “Art Project, powered by Google”