Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak

Supertramp – Breakfast in America (1979)

Možda je sve moglo da bude drugačije. Ali, danas sam ponosan na sebe što je moj prvi vinil u fonoteci bio baš ovaj. Pa šta ako sam ga otuđio? Imam drugu ploču. I kasetu. I CD. I MP3. I FLAC.

Moje muzičko odrastanje je trajalo dugo. Ama, predugo. Duže nego životno. A opet, kako to da podelim? Muzika je jako važan deo mog života i ja ne mogu da licitiram svoja iskustva poštovaoca muzike odvojeno od mnogih drugih životnih iskustava. Zato je najbolje da se vratim na početak… Dobro de, možda ne baš sasvim na početak, nego na onu scenu koja u sebi nosi takvu simboliku.

Prvi gramofon sam dobio tek 1979. godine, jer moji roditelji nisu imali baš previše razumevanja za moj nagon za aktivnim slušanjem muzike. Verovali su da je krljavi kasetofon sasvim dovoljan za moje potrebe. Klimavi gramofon se desio sasvim slučajno, čistim proviđenjem, zahvaljujući prekasnom odustajanju od kupovine nekakvog frižidera. Elem, u doba socijalizma je važilo da možeš da vratiš robu koja ti se ne dopada, pod uslovom da poznaješ prodavca, ali pare ćeš dobiti nazad kad se poljubiš u lakat. Umesto toga, bio si slobodan da u istoj prodavnici uzmeš neku drugu robu u istoj vrednosti. I tako, umesto frižidera, u kuću su uneta dva lustera, jednako ružna stojeća lampa i – gramofon. Taman za kusur uzeše i dva singlića: Joe Dassin, L’Ete Indien; Parni valjak, Ulične tuče/Stranica dnevnika. I eto, to su, zapravo, moji prvi vinili, a ne ploča koju stvarno nazivam tim imenom.

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak”

Skulpture Rona Muecka

Ron Mueck je australijski vajar hiper-realista koji radi u Velikoj Britaniji. Njegova specijalnost su izrazito detaljne skulpture ljudskog tela, pri čemu  tu preciznost izaziva i grotesknim proporcijama…

Čudan je, senzibilan i izazovan svet koji ovaj umetnik gradi. Izazovi koje postavlja pred posmatrača su ponekad groteskni, ponekad jezivi, a uvek provokativni i zahtevaju angažman do naprezanja. Nema skrupula, a izgleda da nema ni tabua: na jednoj postavci, Mueck je postavio metar dugačku skulpturu koja predstavlja njegovog mrtvog oca – golog i postavljenog tako da praktično svi posetioci izložbe moraju da ga prekorače.

Ron Mueck - skulpture

Umetnici poput Rona Muecka nas podsećaju da umetnost nije među nama da bi bila lepa, jer težnju ka lepom objašnjava estetika, a besmisleno i površno zadovoljenje težnje ka lepom vodi u kič. Možda bismo se bolje osećali kada bi te skulpture bile manje zastrašujuće nego što su inače: trudnica visoka tri metra, tek rođeno i još krvlju umazano dete dugo pet metara, debeli goli džin koji možda ne bi imao mesta da se ispravi iz ugla u kom sedi… Dve bakice visoke 70 cm koje ćućore pri susretu na ulici ispadoše tek mali, benigni dodatak, takoreći stilska vežba… Dok ne obratite pažnju kakve poglede te skulpture upućuju.

Ron Mueck - skulpture

Više radova možete videti i informacija pročitati na mnogim veb stranicama. Guglajte ime ovog umetnika, a svakako ne zaobiđite sledeće stranice:

(tnx Željko)

Kad pesma promeni vlasnika

Bliži se vikend. Lepo je vreme, verovatno iz vas izbijaju poslednji tragovi onog predprolećnog umora i daju mesta novom životnom elanu. Pesma o kojoj je ove reč možda nije primerena za to raspoloženje, ali ona mi je potrebna kao najbolja moguća ilustracija teze o kojoj bih hteo da ostavim reč ili dve.

Da li ste ikad čuli za izraz “oteta pesma” ili “pesma koja je promenila vlasnika”? Ne, ne mislim na plagijate niti na postmodernističke uzlete Gorana Bregovića – mislim na ono kad neko otpeva nečiju pesmu, pa ta izvedba ispadne kao da ju je taj i stvorio ili je baš pisana za njega. Znate li takve primere? Baveći se muzikom poslednjih tri-četiri decenije, nakupio sam takvih primera i mogu reći da ih znam mnogo.

Every time I planted seed, he said 'kill it before it grow'...Neki primeri su diskutabilni i predmet su ličnog ukusa. Recimo, značajno je to što je Eric Clapton 1974. snimio “I Shot the Sheriff” Boba Marleya, jer je tim činom napravio najveću moguću uslugu mladom jamajčanskom muzičaru tako što je ceo svet saznao za njegovo ime; ostatak priče je istorija. Ali, možemo se sporiti da li je Claptonov bravurozni aranžman popravio ili pokvario priču u odnosu na zamisao. Ja se opredeljujem za jednu od živih verzija koju nam je Marley ostavio. Izvini, E.C., možda si ti bog, ali Marley je bio car.

Nastavite sa čitanjem… “Kad pesma promeni vlasnika”

Optička varka

Četiri koncentrična kruga:

krugovi

Vidite li ih?

(Via)

Okršaj kod (not) O.K. opštinske uprave

Dramatični okršaj ogrezlog kancelarijskog pacova i klijentkinje opredeljene da pobedi u neravnopravnoj borbi….

U slučaju da ste osetili bilo kakvu nelagodu, ne daj bože da ste se prepoznali, sami ste krivi za to.

Jedna stranica za nedeljno popodne

Blog Smashing Magazine je meka za poštovaoce vrhunskog dizajna. Za mene je to mesto povremenog vizuelnog uživanja, a nije da nije – može ponešto i da se nauči.

Smashing MagazineGlavna ciljna grupa čitalaca ovog bloga su veb dizajneri, vebmasteri, grafički dizajneri i razni drugi posvećenici u primenjeni dizajn. Prilozi su brojni, studiozni i zanimljivi, pa ako imate afinitete ka takvim temama, pobrinite se da proverite taj sadržaj.

Stranica na koju sam natrčao uz jutarnju kafu je dupli slatkiš: članak pod naslovom “100 Obscure and Remarkable CD Covers” prikazuje, gle čuda, stotinu zaista izuzetno zanimljivih omota CD-ova.

Istina, ovo je za mene malo manja bombonica od one koju sam sebi odavno priuštio na papiru. U posedu sam izuzetne knjige pod naslovom “100 Best Album Covers” u kojoj su priče o omotima albuma ispričane na opširniji, vrlo zanimljiv način. Na stranu činjenica da je predgovor knjige napisao Peter Blake, glavni dizajner omota albuma “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, a autori knjige su Storm Thogerson i Aubrey Powell, ni manje ni više nego hodajući spomenici vinilne ere – autori čuvene kuće Hipgnosis koja se proslavila izradom većine omota albuma grupe Pink Floyd.

Uh… Ispade digresija duža od osnovnog sadržaja. Tako ti je to sa mnom: čitaj između redova ako ne uspe ništa drugo…

(Via)

Mojih 125 — Predgovor

Ovo je projekat u začetku. Zapravo, to što sam ga još ranije započeo čini mogući ključni povod za pokretanje ovog bloga. Možda je tako, možda i nije, to nećemo nikad znati. Takođe, nije jasno koliko će potrajati dok ne dođem do suprotnog kraja dugog konopca na kome sad visim, veoma daleko od vrha, ali dovoljno visoko da bi me pad ozbiljno skršio. Znam samo da do kraja ovog puta ima tačno 125 koraka. Elem, toliko je dug spisak muzičkih albuma koji su u jednom trenutku mog života uticali na mene.

Lakše ću objasniti jednom pričom. Olakšao bih dušu, ako me razumete. Reč je o tome da se zaista zbilo, i to baš meni. Godine su prošle i ponekad me još uvek progoni ono tegobno osećanje…

Stokholm, avgust 1983. godine. Deo sam ekipe koja je provela mesec dana u polarnom krugu, u gradiću Narviku na severu Norveške. Kupio sam gitaru (koju i danas imam) i ne mogu da budem radosniji… Povratak kući podrazumeva tri i po dana puta uz tri presedanja; prvo je baš u Stokholmu. Treba da sačekamo dvanaestak sati do voza za Malme, pa odatle do Berlina… Organizujemo dežurstva za čuvanje torbi na peronu, pa se raštrkasmo gradom. Šetam i ja, u društvu dvojice drugara. Nailazimo na malu prodavnicu na kojoj najpre uočavam natpis na četiri jezika u izlogu: garantuju da u svakom času imaju sve albume Davida Bowiea. Tek onda uočavam da se prodavnica zove Bowie’s. Ulazim čvrsto rešen da kupim jednu ploču; uostalom, za više od jedne i nemam novca, pokazuje se ubrzo…

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125 — Predgovor”

60 sekundi u životu…

Projekat o kome nisam znao do večeras, kad je stigao novi prilog na blog koji odnedavno pratim.

Projekat “60 Seconds in the Life of…” je zamišljen kao prosti eksperiment: autor ponekad snima kratke klipove u trajanju od približno 60 sekundi i koji predstavljaju proste studije kretanja. U suštini, to su kadrovi sa nepokretnom kamerom u kojima postoji neko karakteristično kretanje. To je niz veš mašina u pogonu, lift, uključeni taksimetar, pogled na ulicu ili kroz prozor metroa… Jučerašnji klip je igra Sunčevih zrakova kroz prozor nadzemne trase gradskog metroa i predstavlja pravo malecko remek-delo najosnovnije moguće ideje o pokretnim slikama.

Ako baš hoćete: ove video-minijature su svojevrsna renesansa filma kao jezika. Poslednji objavljeni klip je 41. u nizu koji je započeo pre nešto više od pet godina. Na žalost, izgleda da nije sve potaman sa servisom za isporučivanje video materijala (to je Vimeo), pa se na matičnoj strani grupe priloga ne vide valjano svi klipovi. Svejedno: overite ono što je moguće.

Lična beleška: ovo me vraća skoro 35 godina u prošlost, u vreme kad sam bio osmomilimetarski filmadžija u osnovnoj školi. Jednom možda ispričam i tu priču…

(Via)