Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji”
U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji
Pa dobro, nisam isključiv: hajde da ispitamo prisustvo boja. I to svih odjednom.
Category: Umetnost i zabava
Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.
U potrazi za kvadratom (3): Dol Guldur na banatski način
Naravno, Arača. Zahvalna tema, zahvalna i obrada, ali nezahvalan format.
U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton
Ni ova nije ona prava, ali morao sam da izađem na crtu onima koji misle da baš ovakve fotografije treba kačiti po zidovima.
Još jedna iz aprila 2012, fotka sa prve predvečernje sesije u ataru otkad imam DSLR.
Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton”
U potrazi za kvadratom (1): Pogled uvis
Znam da ja da to nije ta fotka, ali od nečeg moram da krenem. Osim toga, verovali vi meni ili ne, ja se tačno sećam o čemu sam razmišljao dok sam ovo slikao.
U potrazi za kvadratom (prolog)
Ne bih znao odakle da počnem, pa se neću ni truditi da vam objašnjavam sve. Prosto, razumite da živim u zemlji u kojoj nije čudno raditi normalne stvari u nenormalno vreme, sa svega 25-30 godina kašnjenja.
Da, znam: iznenađeni ste što uopšte vidite neki novi sadržaj na Suštini pasijansa. Prepustili smo blog zubu vremena, sve pokušavajući da prepoznamo postoji li valjano opravdanje da ga održimo u životu. I da ne poverujete, takve razloge uvek bez problema nađemo. Ćeraćemo se još, što bi ono rekli stari Etrurci.
A šta to bi do sada? Ne mogu da pričam u ime svojih dragih prijatelja i saradnika, čestitih samuraja Skoja. Moje poverenje u svakog od njih nije ni za mrvicu manje nego u času kada sam ih pozvao ovamo. Isto tako, njihovi razlozi za tišinu… Pardon – njihovi razlozi za ćutnju jednako su snažni i ja to uvažavam u potpunosti. Zato mogu da pričam samo u svoje ime.
Kada bih vam pričao sve od početka, trajalo bi predugo, teksta bi bilo više nego što biste hteli da pročitate (već ga ima), a ne bih postigao ništa. Umesto toga, uposliću Suštinu pasijansa kao sredstvo koje će mi pomoći da rešim jedan ozbiljan rebus. Počeću jednom fotografijom, načinjenom veče uoči ovog objavljivanja:
Ovo što vidite na slici je enterijer kuće koju smo Jasna i ja nazvali Albertina.
D32.0 Ruska kapa
Povratak u (bolničku) sobu bio je sve samo ne olakšavajući. Da, očekivao sam ga željno, kako sam i opisao u prethodnom nastavku ove indijske serije, ali sumarno gledano frustracija je porasla.
Povratkom u sobu nisam dobio ono što sam očekivao, pa okruženje jeste postalo prijatnije (bar imaš OGROMAN prozor na tri metra od sebe, pa znaš kad je dan, a kad nije), ali nisam mogao, niti smeo da mrdnem iz kreveta. Hebiga, ako ne mogu ništa u svemu ovome da promenim, onda ću bar da probam da uživam. Ostao sam živ. Za sada.
Dođoše dve medicinske sestre kod cimera i koordinisano mu skidaju dren, „instalaciju“ na koži lobanje koja služi da ukloni krv i tečnosti iz rane. Odnose mu staklenu bočicu u kojoj je skupljan višak fluida. Da li se taj višak fluida odlaže kao komunalni otpad, a staklo pere i propušta kroz gama-zrake kako bi se pripremilo za sledećeg pacijenta? Cimer im postavlja neka pitanja u želji da bolje shvati svoju situaciju. Prepoznajem bosanski naglasak, koji sve ovo vreme nisam prepoznavao. Ili nisamm mnogo slušao, ili on nije mnogo pričao. Ipak mu prepoznajem otok na levom očnom kapku ispod ćelavog dela glave i reza kojeg ima. Pipam moje desno oko, s kojim imam opisan problem još od jučerašnjeg buđenja iz anestezije. Otoka nema. Pod prstima deluje OK. Masno i lepljivo, ali bez otoka.
D32.0 Next track
Hipotermija, džetleg, dve Jelene i jedna Vedrana.
U daljini čujem glasove kojima se nekoliko osoba koordiniše oko prebacivanja tela (mog) s jednog krevet na drugi. Tresem se od hladnoće. Ne sećam se da mi je ikad u životu bilo ovako hladno.
Pokušavam, ali ne uspevam da otvorim oči i da vidim šta je uzrok tolike hladnoće. Osećam da mi se ruke i noge tresu k’o lude u pokušaju da se same zagreju. Ne mogu da ih kontrolišem, da ih smirim. Sve deluje kao još jedan epi-napad. „Zima. Zima!“ je jedino što mogu da formulišem, mada mi je početna ideja bila da izgovorim kompleksniju rečenicu; nema kod mene jednostavnih stvari.
Čujem nečiji glas kako dovikuje „Donesite ćebe!“. Prepoznajem doktorov glas:
„Borise?“
„M?“, odgovaram.
„Si dobro?“
„M-h-m“, nemam i ne mogu šta više na to da dodam. Što bih i dodavao. Čudi me šta će mu to pitanje. Zašto ne bih bio dobro? Ovo je samo jedan epi-napad, trebalo bi da počnem da se navikavam na njih.
„Kako se prezivaš?“
„Mmmmmm…mmmm“, odgovaram da jasnije i preciznije ne može. Bar ja ne mogu.
„Dobar si mi ti. Vidimo se posle.“
Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Next track”D32.0 Zahvat koji obara s nogu
Postoji anesteziolog, a postoji i onaj koji “radi na anesteziji”.
Iako je dan ranije najavio da će zahvat početi negde oko 12 časova… možda već i jedanes i trijes, u jutarnjoj viziti doktor reče da početak mogu da očekujem već oko 11 sati. Cimer i ja upravo saznasmo da je on (cimer, a ne doktor) prvi „na traci“ tog dana, pa čim njega zakrpe, eto i mene pod veštim, iskusnim, školovanim prstima neurohirurga. Sestre će nas dalje uputiti u proceduru.
„Glave nećete brijati sami. Njih će vam brijati kad počne operacija, jer oni znaju koji deo glave treba da bude obrijan.“, reče pridošla sestra zadužena za brijanje. Sada shvatam da oni pacijenti koje sam viđao po C-odeljenju neuroonkologije ne furaju retro-modu delimičnog brijanja glave, nego je to posledica kontrolisanog upravljanja kosilicom. Zatim sestra zadužena za brijanje nastavlja 
„Vidim da ste sposobni i sami da obrijete lice. Iskoristite sad priliku, jer naredna dva-tri dana sigurno nećete moći da se brijete, pa će vam izrasti brada“.
Uleće druga sestra i naredi cimeru „Da ostaneš samo u pidžami. Nikakav donji veš. Ništa, ništa! Samo u pidžami i onda se vraćaš u svoj krevet. Ti (okrene se prema meni) isto tako, ali ne moraš odmah. Prvo on (pokaže ka cimeru)!“. Ih, taman ću imati vremena da se obrijem.
Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Zahvat koji obara s nogu”