Category: Umetnost i zabava

Zabava nije isto što i umetnost, dakako. Ali, najkvalitetnija zabava ima u sebi zrno umetnosti. Ako nema, onda to nije zabava, već prostakluk.

D32.0… ali se spisak tu ne zaustavlja

Ako benigna(?) izraslina mora napolje najkasnije za dva meseca, sigurno nećeš juriti uput i slobodan termin u nekoj državnoj ustanovi.

izvol'te u naše magnetno poljeSituacija nije jednostavna, ali su jednostavne stvari koje treba da uradiš. Samo(?) ne smeš da dozvoliš da te emocije „uhvate pod svoje“. Od 26. februara do prve naredne srede nema mnogo dana, a i to što ima nisu baš svi ni radni.

Žena-Jelena mnogo bolje zna kod kojih privatnih magnetnih rezonanci možemo da ostvarimo neki popust. Još manje je onih kod kojih može da se zakaže „danas za sutra“. Ostaje samo da nađemo vozača, jer jedini koji u našoj tročlanoj porodici ima vozačku dozvolu, prethodni se put nije dobro proveo za volanom. A sve to sa sledećim ciljem – iskoristiti već prvu narednu sredu i „napasti“ doktora u njegovoj ambulanti.

Čim me je video s ovoooooolikim snimkom pod miškom, usmerio me ka dežurnoj sestri. Potpuno sam ga razumeo – i ja biK pacijente usmeravao ka njoj, a sebi odvojio mlađe slađe koleginice.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0… ali se spisak tu ne zaustavlja”

D32.0 Neoplasma benignum meningium intracraniale

Gospođa je bila na ivici nerava. Očaj ju je navodio da momentalno sedne u poruči taksi, ili bilo koji sličan Car:Go i dođe ne lice mesta. Ali – svesna je toga – na samo lice mesta i ne može da dođe, a tim potezom ništa dobro ne bi donela. Štaviše. Uostalom, dogovor sa doktorom je bio da joj se javi čim završi svoj deo posla, a za mobilne komunikacije je odavno svejedno da li si u susednoj prostoriji ili na susednom kontinentu. Zaključak je, dakle, jasan – sedi tu i drži svoj očaj za sebe.

Levo-desno, napred-nazad. pogled na gradilište pravo s Klinike za neurohirurgijuLak s parketa se odavno izlizao, a parket stanjio. Baš ništa sada ne može da uradi. U tom trenutku ni ja nisam mogao ništa više da pomognem od onoga što sam već radio. Uostalom, da sam nešto i mogao/hteo Mayfield mi sigurno to ne bi dozvolio. Ali kao u onim filmovima s flešbekovima, red je da krenemo redom.

Prvi i za sada jedini napad epilepsije imao sam 26. februara negde oko osam sati naveče. Dodatna nesreća tom prilikom bila je da sam bio za volanom automobila u pokretu. Dodatna nesreća na tu dodatnu nesreću jeste da su preostala dva člana naše tročlane porodice bila u istom automobilu. Sreća u nesreći jeste da se automobil kretao oko 20÷30 km/h. Dodatna sreća uz sreću u nesreći jeste da sam, pre nego što ću izgubiti svest, osetio da mi se događa nešto. Doduše prvo mislio sam da mi se troslojna hirurška maska pomerila s nosa i zatvara mi donji kapak na levom oku, pa sam nameravao da zaustavim automobil i namestim masku. Još jedna dodatna sreća na skupu svih dodatnih sreća jeste što ostala dva člana naše tročlane porodice nije uhvatila panika. Hm, panika nije, šok jeste.

Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Neoplasma benignum meningium intracraniale”

Једна од пре: капија 2

А ни бетон у авлији није баш раван, ваља припазити кад се маневрише.

Замало да турим ову горе, ал’ су ме одмах звали Деја и Вуле (фр. дежа ви) да кажу да је то већ било и да се не глупирам. Ово је снимљено истог дана, неког тамо јуна, давне 2011.

У обе куће је некад била гвожђарска радња, фирме која се звала врло оригинално, „Гвожђар“. Фирма је у транзицији кренула на велико, крадуцкање у малопродаји је узнапредовало до… ствари које никад нису кривично гоњене, нема ничега, разиђите се.

Сад су то две радње – лево је наследник те фирме, продаје славине, лавабое и водоинсталатерску, хм, ајд да назовем то позамантеријом. Тојест разни ситнеж – вентиле, спојнице, гумице, бртве, а и теже ствари – ту сам купио и ручну пумпу за воду кад се стара распала, и поклопац за шахт око водомера. За те теже ствари нема проблема са паркирањем, утерам у авлију и готово.

Десно неко продаје намештај, тепихе и слично.

има још

Bonhoferova teorija o gluposti

Glupost je socijalna, a ne intelektualna ili mentalna kategorija. Eto zašto nam je potreban novi veliki stadion bez atletske staze.

Negde sam prvi put čuo za to ime možda početkom jeseni 2021: da li je bila neka godišnjica, ne znam to. Tek, kako došlo, tako prošlo – dok do mene nije došao kratki animirani video koji objašnjava principe o kojima je ovde reč. Preneo sam link na svoj fejZbuk profil uz kratki komentar, izražavajući žaljenje što postoje titlovi samo na engleskom. Uto se zalomilo da tog dana nisam imao nešto posla, pa sam zasukao rukave i sam preveo titlove. Zahvaljujući Common Creative licenci, mogao sam to da objavim na kanalu Suštine pasijansa. I evo rezultata.

No, imalo bi se o čemu razmisliti i ponešto pride reći, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Bonhoferova teorija o gluposti”

Ugrabio sam jedan i ja

Ostadoh sam na vetrometini, k’o poslednja rupa na svirali.

U našem domu je čitalački klub formiran pre nekih pet-šest godina, kad je naslednik naučio da samostalno povezuje rečenice. I tako kad naiđe vreme za počinak, bračni krevet beše idealno mesto za tri čitaoca s tri knjige. S tim da su tri knjige u stvari jedna knjiga i dva i-buk ridera (e-book reader); pobogu, znate valjda i sami da su to one spravice za čitanje elektronskih verzija knjiga.

Nastavite sa čitanjem… “Ugrabio sam jedan i ja”

Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”

Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)

Kada radiš nešto neobavezno, ne treba da imaš očekivanja, jer uvek ispadne drugačije nego što zamišljaš na početku. Ispostavilo se pak da to “drugačije” ne znači nužno i “lošije”. Jedno se izjalovi, ali se desi drugo što nisi ni slutio. Suština pasijansa je preživela mnoge obrte bez kojih ne bi bila to što je danas.

Biće mi potrebno više koncentracije nego snage i više pameti nego sreće da ovim pisanjem postignem ono što sam zamislio, jer ovaj pasus započinjem svega dva sata pre trenutka kada se tradicionalno obeležava godišnjica Suštine pasijansa. A dva sata je prekratko da bih uspeo da napišem baš kratak tekst; za tako kratko vreme, sposoban sam da napišem samo dugu, predugu tiradu.

Oksimoron? Ne: vrlo dobro znam šta govorim. Verujte mi na reč: ako nikad niste pisali jezgrovite tekstove, nemate ni najblažu predstavu koliko je mukotrpan i dugotrajan posao napisati dovoljno kratko da ne biste potrošili tri uzdaha više tuđeg vremena nego što je to pristojno. Za svaki slučaj: izvinjavam se zbog toga.

Deset godina sa vama

A zašto žurim? Zato što nisam stigao ranije, a valja zadovoljiti tradiciju. Trenutak objavljivanja ovog priloga je obeležje deset punih godina od prvog priloga na blogu, što sam do sada uvek obeležavao barem simboličnom čestitkom samom sebi i čitaocima koji ostaju uz blog. Ovog puta, ulog je znatno veći. Ne, nije reč o nekakvom uzavrelom osećanju metafizičkog ispunjenja koje okrugli broj tobože izaziva, još manje je to kič-praksa galame koja prati klicanje na ključnim mestima govora koji su nužni kao folklor svih jubileja. Nego je reč o ključnom pogledu u ogledalo.

Elem, šta sad biva dalje?

Nastavite sa čitanjem… “Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)”