Мука с речима: докторе, мајсторе!

“Ма није он никакав доктор, он је бре обичан мајстор”… што би у преводу са латинског било “није он никакав учитељ, он је бре обичан учитељ”. Јер magister је било баш то, учитељ, а docere је глагол који значи подучавати. Али су се те две речи баш добро прошетале кроз језике и стекле богату каријеру.

Од магистра имамо и маестра (који је, пак, породио маестрално извођење и ветар назван по себи), и мистера и мајстора. Тај мистер, пак, то је посебна прича. Јер, ах, тај енглески нам се опет заплиће међу ноге. Наиме, немају реч магистар – то се каже мастер (“особа са дипломом између факултетске и докторске, или сам тај академски степен”) али та реч има још двеста других значења. Имају магистрата, који је некакав нижи судија за ситне случајеве или за предрадње у крупним, и крај. Све остале облике изводе из тог мастера – дакле немају ни магистралу, ни магистрални рецепт (оно кад нема готовог лека него апотекар мора да га замеси), ни магистратуру као степен школовања. Мастер би требало да је то исто, али…

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: докторе, мајсторе!”

Једна од пре: кад се деца наиграју

“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта

Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.

Ово је снимљено код куће.

На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”

Kad malo bolje promislim…

Ovaj prilog je svojevrsni ekvivalent otvorenog pisma koje u svojstvu vlasnika ove stranice upućujem onima koji su… Ma, prepoznaćete se sva trojica.

Primetili ste ili niste, šta ja tu mogu u bilo kom slučaju, da je štogod opao tempo objavljivanja u vašoj omiljenoj muzičkoj rubrici, uostalom i na čitavoj Suštini pasijansa. Ne mislim amo na uobičajeni letnji raspust, koji je već za nama. Razlog tome je prozaičan: samo jedan samuraj je ostao da brani beskonačnu poljanu koju smo onomad još zauzeli, a koliko god da je njegovo srce veliko, pogled oštar, ruke snažne, a katana britka, teško je ili nemoguće da zaustavi baš svaku promaju koja tu navali. Onaj drugi samuraj, koji je već imao manje posečenih glava od onog prvog, još nije došao k sebi nakon nekih iznenađujućih iskustava koje je tokom leta doživeo, pa je sve do sada uspešno izvrdavao, obilato koristeći svoje bajate i nadasve prostačke izgovore da ništa ne doprinese životu Suštine pasijansa – sad već predugo.

Zamalo da nam blog ispadne siroče, skloni bože i sačuvaj.

Pa, da se malo protegnemo i vidimo šta ćemo dalje.

Nastavite sa čitanjem… “Kad malo bolje promislim…”

Већ сад се не зове

Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.

Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.

А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.

Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.

Nastavite sa čitanjem… “Већ сад се не зове”

Годишњи од три дана, 3.4

Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.

Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.

Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.

Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.4”

Lebara protiv bananovače

jer pazi ti, derane, šta tu piše… votka smirnoff, pa ne znam bre ko uopšte izgovara oba efa a uostalom gde je onda smirnon, a? znam za jadac, gde ima taj off, mora da ima i on. ama čitaj, pazi kaže sedamnaest puta filtrirana. pa jebote. od kojih se to govana pravi kad mora da se filtrira sedamnaest puta, i još se duvaju s tim. čim se lud ponosi. ma sve je to lebara, i votka i džin i viski, sve je to rakija za sirotinju, to sunca nije videlo.

jer pazi, da imaju sunca kako valja, pa valjda bi im rodile i šljive i dunje i kajsije i trešnje i višnje i svaki andrak bi im rodio, al’ to su, izeš ga, ti severnjaci, nema tamo tog sunca, ne rodi im voće, a i to što rodi sve nešto sitno pidžavo. eno mi učili onog mičurina ptičurina kako li se zvao, što je kao izmislio selekcioniranje – plaćam pivo ko oljušti viška nastavaka sa te reči – da se ukrštanjem dobije ne znam šta. onda smo mi u osnovnoj pričali viceve kao šta se dobije kad ukrstiš ježa i glistu. ne znaš? bodljikava žica. e tako su nam nasvirali tog tičurina da sam ja mislio da će kod rusa da budu jabuke ko dinje kad ono… ma kaki, to kao ping pong loptica ipo. ajd i frtalj, da ne preterujem. ne može, nema odakle, nema iz čega, bato, nema dosta sunca i tačka. može to da rodi ne znam kako veliko, a nije veliko, to ne može da ima toliko šećera, nije to za rakiju. zato prave lebaru, i rusi i škoti i poljaci i englezi i ameri. dobro ameri su blentavi, mogli bi da prave šta hoće al’ jok, viski pa viski. sve od žita osim što može i od krompira. pa fala vama lepo, i svaka čas što ste od lebare uspeli da napravite izvikano piće, kome mora sto trikova da se radi i priča da se pripoveda da bi izašlo na glas i bilo nešto.

dođ ti bato kod mene pa sedi i biraj… ništa trikovi, nikakvo farbanje drvetom, ma ništa bre, samo prevrelo voće pa proterano kroz kazan. probaj pa posle pričaj.

neg znaš ko mi je čudan? oni rimljani. kako koji, pa oni južni. latini, ajde neka su latini. da, američki latini, pa koji drugi danas još postoje? od onolikog voća, pazi, mogla bi da se pravi bananovača, mangovača, avokadovača, mandarinovača, narandžovača… ma ko zna kojih još voćki nema, ma čuda bi mogla da se prave. a oni šta, prave onu trskovaču. ono od trske, onaj rum. ne razumem ih nikako. onoliko voće propada. tjah.

Годишњи од три дана 2.5

Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.

Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.

Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.

Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.

Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.

Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.

А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.5”

Годишњи од три дана 2.3

и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни

Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…

Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.

Зашто на италијанском наслов? Једино да неко нађе аутора па да га пита.

Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.3”