Category: Pisanije

Epika i lirika domaćina ovog bloga, Bože me prosti.

Једна од пре: Велико Средиште

Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.

Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.

Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.

Био ми се накачио и неки сликар, кад је укапирао да правим аутокрп, да му свакако пошаљем, он би да то узме као предложак па да наслика

Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Велико Средиште”

Насумица 1979, последња

Сад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.

Зато, затварам тему фотком из Банатских Алпа.

Где сам у Банату нашао Алпе? Читајте даље…

Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1979, последња”

Насумица 1976.5, 6, 7

И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво

Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.

У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.

После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.5, 6, 7”

Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.

Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.

Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.

Drugim rečima, grad funkcioniše.

A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?

Nastavite sa čitanjem… “Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.”

Насумица 1975.2

И најзад једна права насумица, јер… ове се фотке уопште не сећам. Оно, није да сам неки светски шампион Баната у добром памћењу, али за практично све фотке које овде окачим знам бар приближно кад, тачно где и углавном како и зашто сам их снимио. Ово, међутим, јок.

За мртву природу се узима да је она сама по себи мотив, уместо да се преко мотива нађе убица… шашави ти Римљани.

Знам само заобилазно. Исти негатив као 1975.1, дакле мај-јун. Где? Па, моја соба, каква је тада била, и фотеље још нису добиле оне лудачке прекриваче од златножутог плиша, какав је данас немогуће наћи. Ћилимови на поду. Не виде се боје… а штета. Видеће се, можда, ако наиђе нека, сликала се та соба подоста. Како и зашто? Вероватно натуралистички троножац (дупе на кауч, лактове на колена), и зато да се мало поиграм својом најближом околиним (не волим реч окружење, откако је постала политичка коректура за опкољавање).

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1975.2”

Drumska putarina kao metod zavaravanja

Za potrebe ove priče Jen još uvek nije prodao svoj automobil sa SUS-motorom. Ili možda jeste…

– Ne bi trebalo da imate tako natmuren izraz lica, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone. Ovaj identitet Vam je odličan. Bićete ovde skriveni od znatiželjnih pogleda i niko neće znati da ste “naš čovek”. I znam da sam Vam ovo rekao sto puta, ali i posle suđenja Vam spremamo novi identitet, tako da ćete biti u potpunosti bezbedni.

umorni Turčin izazv'o sudar“Tjah”, “kahm”, “m-h-m” i slični zvučni izrazi izlaze iz usta Jena Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensona sve vreme Đurađevog monologa.

– Evo, čak i ja koji znam da smo Vas ovde lepo smestili, imao sam problem da nađem Vašu kabinu. Ne znam da li ste primetili da sam bio u onoj kabini do Vaše, ubeđen da ste to Vi, prosto zadivljen kamuflažom koju smo Vam pripremili i prilagodili. Ne, ne, neće to čoveku biti sumnjivo što sam ga oslovio sa Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, nemajte takvih bojazni, pa nisam ja blesav.

Nastavite sa čitanjem… “Drumska putarina kao metod zavaravanja”

Nožni virtuoz

mladi lavoviE, dečko, još držiš onaj servis? Kako…? Pa, mislim servis, šta je, bogotac? To, da, hemijsko čišćenje, držiš to još uvek? Treba da operem nešto zeleno preko tebe. Mis’im, kapiraš. A ne zovem te zbog toga, to ću posle da te zovem, kad mi jave ovi koliko ima kila, nego te zovem zbog onog malog što si ga pominjao u četvrtak. Onog klinca, talenat pravi. Sad sam razgovarao sa mojima i tu možemo da mu sredimo da pređe kod nas da igra.

Ma znam da je klinac… Kol’ko? Pa, dobro, srećan mu rođendan za mesec dana. Ha-ha! Tu onda potpišemo neki ugovor na nekog njegovog. Mojne mama-tata, je l’ ima burazera starijeg? Nije to problem, to smo već radili.

A to što se nećka, pa prospij mu neku priču. Oće Zvezdu? Oće Liga šampiona? Složi mu ono kao Nejmar, Ronaldo, Mesi, tresi. Ma to prolazi kod dece samo tako. Daš mu neki dres, ono kao original. Prolazi to i kod nas, pa kako neće kod njih. To će i ćale da mu se primi. Ćale, da, ćale. Otac, bre.

Ma, šta keva? Ko nju šta pita? Kupi joj neki frižider, ili onu sudo-mašinu. Nemoj oba, bre, se navadi posle. Iskenjaj, bre, tu priču da staramajka ne umara ruke. I obećaj još više kad mali zaradi. Ono kao bolja gajba, ili da se ta sredi. E, da, ćaletu prospeš priču i za kola, znaš i sam. Ćaletu, da, ćaletu. Ocu, bre.

Š’a…? Nemoj da mi kenjaš. Zaljubio… Mali bi da prca, a? A je l’ prco? Šta je ček’o do sada? Kako, bre, mali? A ona nevina k’o majka devet Jugovića, ha-ha! Ma, nebitno. I šta sad kao neće se odvaja od ribe, a ona neće da ide s njim. I ne treba, zabole me za nju. Je l’ mali stvarno talenat to što pričaš pika levom, desnom, glavom? To znaš i sam kako se radi. Fotkaj nju s nekim drugim da se vata na klupi, u parku, gdegod, al’ kao snimljeno mobilnim, ono uspravno. Briga me, namontiraj da tako izgleda. I onda pošalješ klincu to je bar jasno, i ovaj dolazi kod nas. Ti k’o da nisi gled’o filmove. To će sve razjebemo k’o Džeki lanac. E, imam drugu liniju. Zovem te posle za ono pranje…

Мука с речима: ха два

Петљање око слова х је испало сложеније него што сам мислио прошли пут. Незгодна је мирођија то, увек се појави у још некој чорби, где му се нисмо надали.

Зато пишем додатак.

Rh. То је ваљда слично оном са дх и још неким комбинацијама, које су се можда некад изговарале различито, па се после стопиле. Можда су стари Грци стварно умели да изговоре и чују р и рх различито, а писали су ово друго ваљда као двоструко слово ῥῶ. То се онда кроз латински пренело у бројне језике који р изговарају којекако, и свакако не ни близу оном како су га изговарали Грци. Тако да се и рх у већини језика изговара р, осим… наравно, код нас, Мађара и још којегде, јер ми томе налазимо сврху. Тако опет х испаде нешто као шаптач, помоћни радник, упутство за употребу свог комшије (у овом случају чак ни не ради ништа).

Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: ха два”