Nastavite sa čitanjem… “Bicikl, jesenja senka i jedan ne baš druželjubiv pas”
Category: Pisanije
Epika i lirika domaćina ovog bloga, Bože me prosti.
2016: Smislite sami
Suština pasijansa ima za vas poslednju reč pre promene kalendarske celine. A pošto smo mi jevanđelisti postmodernog izraza, učinićemo to na način koji će vam sigurno privući pažnju.
Da ne bismo dvaput govorili, poslužićemo se funkcijom koja omogućava prenošenje sadržaja iz drugog izvora (što je takođe u skladu sa postmodernim shvatanjem interneta kao celine):
Praznici
U ovo doba godine, u potrošačkom svetu, počev tamo negde od kraja oktobra, kreće praznična pomama. Troši, troši, troši… Samo šljašti, kokakola deda mrazovi, plastično ovo i ono, slatko ovo i ono. Ulazak u svaku prodavnicu je juriš šljašta i ničega, crveno zeleno srebrno zlatnog, koje napada i ne da da se diše. Uz to, naravno, negde odozgo se slivaju slapovi zašećerene prigodne muzike. Ako baš želite da vidite kako to sve izgleda u ovom delu pustinje, ima na Internetu. Na primer, ovde.
Ako vam je muka bar upola kao meni, možda je ovo spas!
Promena
Evo prođe praznik. Ujedinjeni Arapski Emirati su proslavili 44 godine postojanja. Nastali su 2. decembra 1971. Kad se osvrnem oko sebe, ovih mojih još malo pa 17 godina ovde izgledaju kao timelapse film. Ove godine smo skoro pa svi dobili dva dana plus vikend, jer je zloglasna činjenica da zaposleni u državnim ustanovama uvek imaju bar dan više za praznike. Svake godine u ova doba se sa ovdašnjim poznanicima s kraja 20. veka prisetim nečega što je u međuvremenu nestalo, ili nečega što je, za divno čudo, još uvek živo i zdravo. Novijima prepričavamo.
Kako je bilo nekad govori i ovaj emigrantski hit:
Fotke uz muziku (UMM Al Quwain je odlična prilika da se ceo bar pridruži refrenu, pošto je, naravno, prethodno popijeno dovoljno…) govore o kraju sedme decenije prošlog veka.
Oklagija
Pre već ohoho godina, kome se u Emiratima jeo burek, morao je da potegne do Abu Dabija i Marina Malla, gde je, u kafeu pored klizališta, šef bio čovek iz Srbije, koji je svoju pretežno filipinsku ekipu naučio i da prave i da služe dobar burek. Jogurta ovde nema, ali ima labneha, što je još malo pa isto. Eto dobrog razloga da se vikendom poseti prestonica i vidi se sa prijateljima i poznanicima koji su samo 120 kilometara daleko, ali se viđamo kao da živimo na različitim planetama. I, onda, puče glas da bureka više nema.
Štafetu, ovog puta u Dubaiju, preuzeo je kolega Sirijac koji je studirao arhitekturu u Sarajevu, i čija je gospođa Bosanka pravila odlične tulumbe i baklave. No, lokacija se pokazala nedovoljno dobrom i, posle nekoliko meseci, ni tog mesta više nije bilo.
A onda se otvorila Oklagija.
Једна од пре: иза и између
Начело истовремености делује равномерно и на пре и на после, јер се та два онда слабо и разликују. Дакле не знамо ко је први почео, ал’ испало је да сад морам и фотку за петак. Тј није да морам, ал’ није ми тешко. Тешко је одабрати.
Пошто (пото, пошто? бесплатно) сам већ пробрао од својих неколико хиљада годишње неки ужи избор од једва хиљаду за ако затреба за негде, кренем кроз тај теснац да… нађем још једну мутну воду. Пошто су и Багер и Клајнову бару већ затрпали, то у Зрењанину значи Бегеј. Или макар бивши Бегеј.
(велика)
Сад само да објасним зашто (ако знам зашто) баш ова.
Једна од пре: црна, а царска
Фотка коју окачим овде некако изгура друге фотке снимљене истом приликом. Ове друге му некако дођу као бе страна сингла, ређе их се сетимо. Овог пута, шлагворт ми је дао Грба пре неки дан, оним мутним водопадом.
Ово је снимљено на Царској бари, на месту где се утабана стаза завршава а преко плићака је, на ниским стубовима постављена, дашчана стаза. Она води до видиковца, који је нешто као ловачка чека, платформа под кровом, чији је под метар ипо изнад воде. А воду углавном замишљамо као бистру. Осим кад није. Ово је бара.
Овог пута препоручујем да се погледа и велика, има ту свачега у ситницама.
Зен би бизнис
За потребе ове приче Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је седео у кафићу, гледајући како лијепе жене пролазе кроз град, и тек повремено је спуштао поглед над ижврљане папире пред собом. Мрља од кафе је заувек, пепео може да се одува, али надахнуће… наилази! Ево га!
– О, госн Салашевићу, откуд вас! Ајде, седите мало, да вас приупитам нешто.
Салашевић се таман надао да ће проћи непримећен и већ три корака раније је вежбао ноншалантни поглед ка најближој бесконачности, али Зен је то, не промашује га никад.
– Е, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, нисам очекивао да постојите и ван мојих службених просторија. Некако вас увек тамо виђам.
Све се некако надао да ће проћи само са добардан-довиђења, међутим Зен је већ викао још једну кафу и измицао столицу.
– Е прво да вас похвалим, јасно се чуло које делове презимена сте ми изговорили малим а које великим словом. Свака част, за неког другог би се рекло да је вежбао пред огледалом, али вама то иде тако природно. Глатко. Него… ви се, ако се не варам, разумете у тај сопствер.