Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Suština pasijansa se sa tugom i iskrenim poštovanjem oprašta od velikog glumca.
Ovo nije moguće razumeti. Nećemo ni pokušavati. Ostaje sećanje na veličanstvene uloge i misao kako je nešto od te prekinute umetničke karijere ostalo zabeleženo za one koji tek dolaze.
Danas pričamo o tačkama oslonca
Sledeći video sadrži uzmemirujuće scene ubistva jedne foke – ili morskog lava, kako god. Da, dobro ste pročitali: jedna foka – ili morski lav, kako god – jeste ubijen(a) tokom snimanja ovog filma.
(Mala molba: isključite zvuk)
(Via)
Rađa se nova generacija mađioničara. To su mladi ljudi kojima je jasno da klasične fore, ma koliko bile vešto uvežbane, nisu više dovoljne da fasciniraju publiku, jer svi misle da su videli sve… Kao što i jesu. I ta nova generacija stvara neke nove oblike scenske magije, ulažući u mogućnost uspeha sve što imaju – u jednom trenutku čak i zametak reputacije. Igraju na sve ili ništa, poput ovog momka.
Misija: istraživanje svih granica ljudskog roda
Vizija: otkrivanje limita izdržljivosti ljudske vrste u procesu spoznaje
Metoda: operativna primena svih raspoloživih sredstava nauke i tehnologije
Filozofija: požrtvovano stupanje u nepoznato i suočavanje sa svakom opasnošću
Rezultat: jebi ga…
Promaklo nam je, ali nećete nam zameriti: juče je bilo tačno trideset godina kako je održan Live Aid, bespogovorno najvažniji muzički događaj u istoriji modernog sveta. Sve je do danas rečeno o tom veličanstvenom događaju, a mi, koji smo savremenici tog dana, dobro znamo da to tada nije delovalo nimalo naivno. Muzika je pomerala svet, a harizma zvezda koje su uzele učešća na koncertima u Londonu i Filadelfiji bila je besprekorni znak da se dešava nešto važno. I jeste bilo važno.
Tek danas osećamo gorki ukus naivnosti koji je ostao nakon što smo najzad shvatili koji to zupčanici i za čiji račun zaista održavaju ekonomiju sveta.
Ama, jebem ti sreću, ne mogu ni sada da pređem preko toga: ne samo da sam tad gulio svoje tužne vojničke dane, nego mi uvališe da budem dežurni baš tog dana, pa su mi upropastili veći deo gledanja koncerta. Ali se dobro sećam kako su mi zamalo suze grunule kad sam začuo ovaj početak Live Aida. Bio je to početak koji nije mogao da bude bolji.
Na stranu i reputacija velike grupe, kakva je Status Quo zbilja nekada bila. Na stranu i himnična prangijaška pesma koju ne možeš da ne voliš. Čoveče, trebalo je imati ovolika muda pa izaći na pozornicu, i to ne pred 70.000 ljudi na stadionu Wembley tog vrelog dana, već pred dve milijarde ljudi ispred TV ekrana širom sveta.
Takav full contact dodir između muzike i televizije, braćo draga, neće se ponoviti nikad.
Nastavite sa čitanjem… “Šta ostade od plemenite ideje posle trideset godina”
iliti: Kako od gomile vulkanizera načiniti organizovanu umetničku grupu?
Razni vidovi automobilizma podrazumevaju timski rad: vozač u vozilu je tek vrh jedne velike i prilično složene piramide. Koliko ih je ukupno u kolu, ko će znati, ali evo nekih detalja koje možemo da vidimo. Pazi sad.
Veština i umetnost se prepliću, pa to ti je.
Istrsiš se za skupu ulaznicu za multipleks, jedva sakupiš još neku sitninu za kokice i sokić, najzad uvedeš devojčicu u salu, kad tamo – samo dva mesta slobodna. I to usred sale, i to među nekim silnim grmaljima odevenim u kožu, sa čudnim pogledima u očima…
Šta sad?
Nastavite sa čitanjem… “Samo dva slobodna mesta, a na ostalim…”