Šta su mi došapnuli

Da li ste ikad pokušali da suočite fiziku i metafiziku? Svakako je bolje suočiti ih nego ih pobrkati.

Negde postoji mesto čiji mir ne biva pomućen ni nemirom onih koji ga tamo odnesu.

Kosturnica u Hilandaru. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Hilandar, Sveta Gora, maj 2007.

Ne možeš ostati ravnodušan na efemernost sopstvenog postojanja kada vidiš ovako nešto.

Nastavite sa čitanjem… “Šta su mi došapnuli”

Otputovao, a nije stigao da ispriča sve

In memoriam: David Longdon (1965-2021)

Svet je čudno mesto, a nikad ne znaš šta donosi sutra. Ljudi dolaze u naše živote i odlaze iz njih, ponekad neprimetno, ponekad uz pompu. Kad ti neko postane drag, makar i da ga ne poznaješ lično, a jasno je da je on retka zverka, teško je kad čuješ da ga više nema. David Longdon je bio čovek sa čijim muzičkim delom sam se zbližio tokom nekoliko poslednjih godina. Otišao je iznenada, kad mu vreme nije, u naponu životne i stvaralačke snage, ostavljajući za sobom muziku koju je lako voleti.

Sasvim je moguće da većini vas to ime ne znači ništa. Štaviše, dok se ovo nije desilo, osim Zoće Peacocka, među mojim ličnim drugarima niko ne bi znao ko je to. Eventualno bi tek poneko reagovao na pojam Big Big Train, što je naziv matične grupe u kojoj je Longdon radio.

Pokušaću da sredim misli. Najzad, prošlo je već skoro tri nedelje.

Nastavite sa čitanjem… “Otputovao, a nije stigao da ispriča sve”

Kadar sa bucket liste

Može neka fotka sto puta da bude stereotip, ali vredi kada je radost hiljadostruka.

Da ne bi tuđe slike izazivale digitalno sećanje u meni, zaskočio sam priliku i napravio svoj primerak.

Gondole nadomak Duždeve palate [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Venecija, Italija, avgust 2016.

Verovatno radost uspešnog snimka raste proporcionalno vremenu čekanja da se taj snimak desi. Nemam ni predstavu koliko je godina prošlo otkako sam sebi obećao da ću napraviti ovu sliku.

Nastavite sa čitanjem… “Kadar sa bucket liste”

Prestanite da čitate ovaj znak i uđite

Pinta omiljenog piva za umornog šetača. A onda, na poluvremenu, još jedna.

Ovo digitalno sećanje je jedno od najstarijih kojima raspolažem. Boktemazo, pa još sam pušač bio u to vreme…

Pinta Guinnessa, Old Holborn zamotan i zapaljen. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Pab “The Hat & Feathers“, Kembridž, Engleska, april 2004.

Tri dana pre ovog putovanja, po hitnom postupku sam otkupio “malo jači” fotoaparat od svog prijatelja: znao sam da postupam dobro, godinu dana ranije započeo sam novu praksu arhiviranja svojih iskustava digitalnim fotoaparatom, ali taj prvi mališa nije bio na visini zadatka…

Nastavite sa čitanjem… “Prestanite da čitate ovaj znak i uđite”

Čini mi se kao da sam već bio na ovoj pozornici

Retki su albumi koji posle skoro pola veka od objavljivanja ne izgube ništa od svoje lepote.

Višesatne sedeljke sa Todorovićem i bistrenje svakojakih tema bile su važan deo moje mladosti. Sve to se promenilo njegovim odlaskom u Beograd zbog posla. Druženja su se svela na kraću formu: svake druge nedelje je dolazio u Kragujevac, a ja sam ga željno iščekivao jer bi mi istresao sve novotarije koje su se dešavale u kulturnom životu prestonice. Retko smo se zvali telefonom sem kada su bili u pitanju neki važni dogovori, a njegov konspirativni poziv i rečenica “Baki, nabavio sam ploču koju moraš da čuješ.” učinila je da mi proradi znatiželja jer smo delili slična muzička interesovanja. To “moraš da čuješ” značilo je samo jedno – čeka me neko prijatno iznenađenje.

Par dana posle poziva pojavio se na mojim vratima noseći u rukama album Year of the Cat (1976) Ala Stewarta.

Posle pažljivog zajedničkog preslušavanja lako smo se složili da je u pitanju zaista izuzetan album. A svakim novim slušanjem sve više je rastao u mojim očima. Malo vremena mi je trebalo da počnem da čeprkam po biografiji Stewarta, a i posrećilo mi se u tom trenutku. U Cob Recordsu su nudili Alov dvostruki album koji je pokrivao njegova prva tri albuma po bagatelnoj ceni. Bio je to lep način da za malo novca sklopim potpuniju sliku o ovom muzičaru.

Nastavite sa čitanjem… “Čini mi se kao da sam već bio na ovoj pozornici”

Годишњи од… неколико дана, 4.2

правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу

У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.

Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.

У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.2”