Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Godina 1965. beše dobroga roda. Ne mislimo pritom samo na našeg Šefa 🙂 već na sjajnu muziku koja se tada slušala. Gužva na vrhu top-liste Billboard Hot 100 je tada bila poprilična.
Ako bacimo pogled na američku top listu u leto 1965. godine, videćemo da je na njeno čelo bila zasela dobro poznata pesma “(I Can’t Get No) Satisfaction” Rolling Stonesa. Smenili su ih na toj poziciji The Byrds sa “Mr. Tambourine Man“, zatim su došle The Supremes sa “Back in My Arms Again“, da bi leto zaključili Four Tops sa “I Can’t Help Myself (Sugar Pie Honey Bunch)“…
Pa posle i dalje tvrdite da danas živimo u uzbudljivim vremenima. 
Hteli mi to da priznamo ili ne, društvene mreže su nam se potpuno uvukle pod kožu. Kao zgodna alatka za reklamiranje narcisoidnosti, počele su da nam menjaju svest, pa je od moje početne ideje otvaranja profila na Facebooku “da vidim šta mi rade deca u slobodno vreme i dok sam na poslu”, do pitanja “šta ja radim ovde, među ljudima koji prepisuju tuđe mudrolije i ocvalim ribetinama” prošlo malo vremena. Dileme nije bilo – nestao sam iz tog paralelnog univerzuma na pet godina.
Vratio sam mu se prošlog leta, na nagovor nekih od ovdašnjih Samuraja, da malo i tamo reklamiram Suštinu pasijansa.
Uprkos svom kratkom životnom putu, Otis Redding je bio i ostao jedan od najvećih pevača i autora soul muzike. Njegovi veliki uspesi tokom šezdesetih nisu bili ni malo slučajni, jer njegove pesme i danas žive. Postale su klasici mada većina slušalaca i ne zna da ih je on napisao. Da pomenem samo najpoznatije — “These Arms of Mine“, “(Sittin’ On) The Dock of the Bay“, “Try a Little Tenderness“, “Respect“…
Mnogim značajnim muzičarima bio i ostao trajna inpiracija, bez obzira na boju kože.
