Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Vrli hroničari zbivanja su iskoristili svoje čestite podsetnike da nam skrenu pažnju kako vreme prolazi mnogo brže nego što bismo mi to voleli. Ne pomaže čak ni onaj relativistički stav da vreme, zapravo, ne postoji.
I tako… Juče beše pola veka od poslednjeg performansa Bitlsa pred publikom. To beše ono kad su se svi popeli na krov svoje upravne zgrade u Londonu i zasvirali pred malobrojnom publikom koju su činili ljudi zatečeni u kancelarijama i trenutno ne previše angažovani, filmska ekipa koja je pravila dokumentarac o Bitlsima i nekoliko članova porodica Velike Četvorke. Izgledalo je to baš ovako:
A onda, nedugo potom, priči je došao kraj.
I to uz pomoć veoma jakih teleobjektiva i senzora visoke rezolucije.
Alan Parson je čudan svat: teško je razumeti njegove porive. Muziku koju on stvara neki poštuju, neki obožavaju, neki ne mogu da podnesu ili čak smatraju da je kič. Za to vreme, on se ponaša kao da ga se ničije mišljenje ne tiče ni koliko crno ispod nokta. Sprovodio je svoje muzičke ideje koje su neprekidno talasale između metafizike i fizike, između sakralnog i svetovnog, između intelektualnog i trivijalnog. I to je tako trajalo dok mu nije dosadilo da se bavi neposrednom produkcijom svoje muzike.
Samo jednu stvar niko nikada nije pokušao da ospori, jer stvar nije podložna debati: Alan Parsons je genije kada je reč o pakovanju muzike u zvučnu sliku na nosačima zvuka. Njegov inženjering zvuka je za sobom je ostavio reference pred kojima se svet klanja.
